„Alike“ ili Kad te društvo uhvati u zamku

Izgrađen s namerom da se uvede red, sistem je uslovio čoveka i njegov razvoj. Tako sva deca kreću u školu u istom uzrastu,  svi se na isti način ocenjuju. To se ni u kasnijem dobu ne menja, pa su i na fakultetima i na radnim mestima svi umetnuti u isti bubanj, po šablonu prelaze sa nivoa na nivo. Gde su tu osobine individue? Kako da posebnost dođe do izražaja? Kako da pokažeš šta znaš ako ti društvo ne nudi disciplinu u kojoj bi mogao da budeš dobar? Ako se oprobaš samo u ovim opštim i nametnutim, nikada nećeš biti pobednik.

Kratki animirani film „Alike“ madridskih reditelja (Daniel Martinez Lara i Rafa Cano Mendez)   pokazuje nam kako to može jednostavno da se sagleda, kako izgleda svet sveden na bazično, na boju, emociju, kalup, kako izgleda kada se upadne u zamku rutine. Šta se dešava sa onim jedinstvenim i sa kreativnošću?

Primetićete da nema naracije, ali će vas ostaviti bez teksta.

video: https://www.youtube.com/watch?v=kQjtK32mGJQ

Još od početka te, iz najbolje namere, „izvode na pravi put“, uče da učiš i budeš dobar čovek, da bi jednog dana mogao da dobiješ stalni posao gde se radi 8h i gde se dočekuje penzija. U međuvremenu si radio, bio uzoran građanin, jer su ti rekli da tako treba i da se tako sigurno živi. Oženio si se i zasnovao porodicu, jer ti je bilo vreme. Tako su ti rekli. I vi svi tako u ljubavi i slozi živite jedan miran i običan život.

Ako slučajno naletiš na stare sveske sa skicama i portretima iz onog davnog doba kada si hteo da crtaš i zauvek samo olovku držiš u ruci, da nacrtaš neku samo tvoju stvarnost. Setićeš se. Oživećeš sećanja na one lepe dane provedene sa blokom i olovkom, u zanosu, opijen željom i životom. Tada si bio živ i srećan. A onda su ti izbili tu ideju iz glave, jer se umetnik ne može biti tako lako, to nije stalan posao, nema budućnosti, ni stabilnosti. Od tada si samo živ. Prihvatio si, jer si razumeo sve te argumente. Ali si ugasio tu vatru koja ti je davala snagu. Prigušio si tu posebnost koja te je izdvajala iz šablona. Takav poseban se ne bi lako ukalupio, pa si se predao. Sada kada to znaš, da li bi ti, kao neko ko će da „izvodi na pravi put“, istim metrom merio? Da li bi davao iste one savete koji su tebe usmeravali?

Zavisi koliko si srećan. Ako si ugasio ili bar prigušio ono što te je činilo posebnom individuom, onda i nisi baš. Nije uvek najbolji onaj put kojim većina ide. Ako je već sistem takav da nas sve stavlja u istu strukturu, nemojmo se sami predavati. Ako ne radiš ono što voliš, zašto uopšte radiš? 

Dok to shvatiš, izgubićeš vreme.

Bez te posebnosti, svi smo isti i obezličeni. A ne možemo svi da budemo isti. Treba ceniti tu privilegiju što nismo bića serijski nastala i što nam je diverzitet prebogat. Koliko bi svet bio dosadno mesto kada bismo svi bili istomišljenici, istih opredeljenja i profesija! Prvo ostvari sebe, tamo gde je tvoja slika najpotpunija, tamo gde ti je odraz toliko jasan, da ti se čini da si sebe svojim delom otelotvorio.

Ako ne želiš da budeš samo brojka u nizu istih i običnih, budi slovo. I to veliko slovo, zašto da ne? Napiši to slovo jasno i čitko, proživi kako hoćeš, a ne kako te ukalupe. Sačuvajte svoje boje i one koji vam ih iznova vraćaju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *