Ti Mesec, ja umorna zvezda

Sedim pored prozora i slušam kako kiša pada. Zvuk slobode. Zvuk nečeg nedostižnog. Volela bih da sam kap kiše. Da mogu da lutam. Da mogu da padnem bilo kuda. Da sam slobodna. Da me niko ne ograničava i ne osuđuje. Ali i kišu dosta ljudi mrzi. Nikad nisam shvatala zašto. Kiša je lepa. Uvek sam zamišljala da samo nebo plače tada. A možda negde gore postoji neki drugi svet. Sa malenim, nestašnim rekama koje se zaigraju pa izliju iz korita. Svejedno, lepo je. Sve moje priče nastaju tada. Niko ni ne shvata da je kiša uvek bila simbol onog najčistijeg. Najslobodnijeg. Nesebičnog. Sve te kapljice moraju stati negde. Ali nema svađe, nema guranja. Slobodno padaju i onda se stope na zemlji u jedno. 

E, tako sam ja zamišljala uvek ono ljudsko jedno ja, kad nađeš nekog kog ćeš da voliš i s kim ćeš da pričaš o raznoraznim stvarima nebitnim za čovečanstvo, ali bitnim za tebe. Da delite par rukavica, izbledeli kaput pun zakrpa, jedan kišobran i šolju jutarnje kafe. Bez svađe, bez guranja, bez sebičnosti. A uvek sam volela da kažem kad me neko pita da li može biti onaj deo mog života koji se sebično čuva negde u srcu… Zamisli nebo. Zamisli Mesec i puno zvezda. Sve sijaju sem jedne. Ona je jadna, izmučena. Pokušava da sija, ali bezuspešno. Stidljivo savija svoj krak želeći da pobegne, da se sakrije jer njoj mesto među tolikim blještavilom nije. Ona smatra sebe već odbačenom. Mesec je tužno gleda. Probija se između sjajnih lepotica hitrim koracima ka njoj. „Ta zašto da je odbacim? Ne, ne smem.“ I prilazi. Daje joj malo sjaja iz svoje kose. Sjaj prekriva njene male krake i ona sada sija čak i lepše od ostalih. Zahvalno se smeši. Smešta se u krilo meseca i tako zajedno sijaju i putuju svake noći nebom. Često ih vidim kad se nađem uveče na ulici. Ti Mesec. Ja umorna zvezda. Hoćemo li tako zajedno sijati?

Izvor fotografije: bijitab.wordpress.com

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *