Crveni krst – sklonište, nada, humanost

Godina 1859. Solferino. Aniri Dinan. Čovek sa idejom. Čovek sa zvanjem trgovca u telu spasioca i revolucionara u potpuno novom, čistom i uzvišenom smislu. Dve vojske, jedna sa strane Austrije, druga sa strane Francuske i Italije. On nije umeo da razazna koji ljudi pripadaše kojoj vojsci. Nije umeo da prepozna boje na zastavama za koje su davali živote. Natopljene krvlju sve su zastave iste boje. I tada, u trenutku rata, kad nemir prožima telo i jeza obuzima svaki delić kože od same pomisli na boj, on izvlači najbolje iz sebe – pomaže. Najpre sam, tu i tada. Glasno je govorio Tutti fratelli!-Svi smo braća!, pozivajući ljude da mu se pridruže… Bio je spasilac ranjenika obe strane. Ni po imenu, ni po izgledu. Ni po jeziku, ni po veri. Ni po zastavi, ni po državi. Po potrebi. Jedino ih je tako razlikovao, one koji ga više trebaju i one kojima je potreban manje. Bez postavljanja pitanja Kome pripadaš? Sa svim predrasudama i svim ljudskim lošim otklonjenim. Pomaže. Samoinicijativno, bez naknade, neznancima, neki bi možda čak rekli i neprijateljima.

Ludo, zar ne? Mnogi ga i jesu smatrali pomalo ludim što misli da se takva ideja može realizovati. Ali njega je prožimao sada neki novi nemir, neka nepoznata volja. Da napravi pokret. Jedan i jedinstveni, sa samo jednom misijom. Da pruži pomoć, kao takvu, bez ikakvih ograničenja ili privilegija. Da u ratu bude mir, da u miru bude oslonac. I kako se među ljudima nađe uvek dobrih i prosvetljenih, on uspe da im predstavi svoju viziju mogućom i nužnom. Uspeva da zasadi, sa njima, svoju ideju kao mladu sadnicu, uz želju da će rasti i razviti se. Sadi je pod jednom zastavom, zastavom sa crvenim krstom na beloj podlozi. 

fotka1

I eto nas, danas, svedočimo o životu ove njegove biljke koja se razvila i pustila svoje korene u preko 180 zemalja. Sve različite, a pod njegovom zastavom, sve jednake i iste. U toj zajednici i kada si sam nisi sam. Pogledaš u šake, prazne su, ali osećaš stisak ruke. Neko te drži, čuva. A sve su to mali ljudi sa malo moći. A ustvari je to njihovo malo tako veliko i snažno, nepobedivo u svom jedinstvu. Naučiš da dobrovoljno ustaneš, daš, pomogneš, produhovljen nekakvom humanošću o kojoj do tada uopšte nisi razmišljao. Nisi bio svestan njene snage. Otklanjaš svaku pristrasnost i sve ono što čini tvoje želje i interese. Kad ogoliš sebe od svih predrasuda, skloniš sve slojeve koji ti ne dozvoljavaju da pravo delaš, ostaješ potpuno neutralan, na čistini. Onda ti bude tako lako da razumeš kako da nasmeješ klinca bez roditelja, shvatiš da je tvoja stara plišana igračka vrlo vredna. I odjednom je zaista jednostavno udahnuti nadu u staricu kojoj se čini da na ovom svetu više ničega za nju nema. Sasvim si jak da pronađeš lepo i da to lepo preneseš na druge. Imaš neki novi neiscrpni izvor snage zbog kog možeš da budeš i štit i utočište i dom, a nekad samo osmeh, ili samo trag vere i to je dovoljno. Budeš mesto na koje se, na ovaj ili onaj način, pobegne od prejakog sunca gladi ili siromaštva, nesreće. Mesto za sakrivanje od oluja i kiša metaka, bola, i gubitaka. Naučiš da prihvatiš nečiju tuđu bol kao svoju, da razumeš da neki daleki rat nije samo rat tih dalekih ljudi, već i tvoj, naš, svačiji. Osim što ti nisi ratnik niti jedne vojske, nezavistan od svih društvenih institucija. Ti nisi ratnik, ti si predstavnik nečeg sasvim drugog i višeg.

Ovaj pokret ne traži takve ljude, takve ljude stvara. Potpuno spontano i neprimetno. Ali vrlo sigurno i nužno. Crveni krst i Crveni polumesec su pokreti utemeljeni na jakim principima i idealnima, razvijeni u jako telo od strane ruku svojih volontera. Sada oni pružaju potporu izgradnji boljeg, svetlijeg, u celini srećnijeg sveta. Jer se svaki život ceni kao najbitniji, svaki trenutak kao najdragoceniji. Svuda, na svakom tlu, na svakom mestu i uvek, uz stalno nastojanje da se ta dragocenost sačuva, znak Crvenog krsta znači isto – nadu.

Izvor fotografija: https://www.redcross.org.rs/

Jovana Lazić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *