Žarko Stevanović – pobednik Slagalice iz redova FON-a

Žarko Stevanović je student prve godine FON-a, bivši student ETF-a. Beograđanin je. Od malih nogu je bio zainteresovan za kvizove, pa je odlučio da ostvari svoje snove. Iza njega je mnogo postignutog uspeha, a jedan od njih je pobeda u poslednjem ciklusu kviza „Slagalica“. U sledećem tekstu, otkriće vam detaljnije svoje iskustvo. 

Kada ti se javilo interesovanje za učešće u kvizu? Koje iskustvo ti je probudilo to interesovanje? Interesovanje za učešće u kvizu mi se nije javilo odjednom, već se skupljalo godinama. Naučio sam da čitam sa otprilike tri godine i odmah sam se bacio na atlase i velike dečije enciklopedije, bile su mi veoma zanimljive zbog slika, a i zbog raznih spiskova na primer glavnih gradova, engleskih kraljeva i slično. Imao sam običaj da se ne igram napolju, već da sedim u kući i čitam. Mnogo su mi pomogli članovi porodice, pre svega, jer me nikad nisu sputavali da radim stvari koje volim. Ta praksa se nastavila i tokom mlađih razreda osnovne škole, gotovo svakodnevno sam uživao u takvim knjigama i koristio sam svaku priliku da čitam. U tom uzrastu sam prvi put i primetio kvizove na televiziji, a aktuelni su tad bili Kešolovac sa Dejanom Pantelićem, Ruski rulet sa Irfanom Mensurom, Milioner sa Ivanom Zeljkovićem i naravno, Slagalica. Tad sam još primećivao koliko znam i testirao sam svoje znanje što sam više mogao, ako nešto ne bih znao pronašao bih po knjigama i pročitao. Može se reći da sam još u to vreme jedva čekao da napunim dovoljno godina da se pojavim na televiziji i pokažem sebi i drugima koliko i šta znam.

Koji je prvi kviz u kome si učestvovao? Prvi put sam se na televiziji pojavio u kvizu Tajne običnih stvari kod Igora Blaževića (Prljavog inspektora Blaže) 2005. godine. To je bilo takmičenje između školskih ekipa za sedmake i osmake, slično tada popularnom Srećnom kvizu koji je vodio Aleksandar Srećković. Kao petak, bio sam najmlađi u ekipi. Posle toliko godina sećam se i jednog pitanja na koje sam dao odgovor, to je bilo „U kojoj zemlji se nalaži grad Prozor?”. Tada sam se setio da sam čuo za taj grad dok sam čitao ili gledao nešto o bici na Neretvi i odmah sam zaključio da je u pitanju BiH. Naravno, odgovor je bio tačan. Sećam se i da smo na kraju i pobedili. 

Kada si rešio da se ozbiljno posvetiš kvizovima i kako se to dogodilo? Prvi ozbiljniji kviz u kom sam učestvovao i svojevoljno se prijavio bila je Slagalica. U januaru 2011. godine sam tražio nešto na internetu i naišao sam na reč slagalica, malo razmislio, rekao sebi „Što da ne” i poslao prijavu. Na moje veliko iznenađenje, bio sam pozvan već nepunih nedelju dana kasnije, a čuo sam da neki čekaju i po više godina. Kada sam prvi put otišao, upoznao sam ostale takmičare koji su snimali tog dana (inače se snima dva puta nedeljno po nekoliko, obično pet emisija u toku jednog dana), ekipu iza kamera i naravno, legendarnu Milku Canić. Snimao sam poslednji tako da, čak i da sam imao tremu kad sam došao u studio, do tad je nestala i ponašao sam se najprirodnije moguće kad sam izašao prvi put pred kamere i voditeljku Mariju Veljković. Pobedio sam u toj emisiji pa sam i naredne nedelje morao da snimam. Uz manje i veće poteškoće dogurao sam do maksimalnih sedam kvalifikacionih pobeda i prošao kao drugi po broju pobeda i bodova u četvrtfinale. I tu sam pobedio, da bih u polufinalu izgubio od takmičara kog sam pobedio u debiju. On je kasnije osvojio drugo mesto, a ja treće u tom ciklusu. Jedan sam od najmlađih visokoplasiranih takmičara u istoriji kviza (16 godina). To mi je bila odskočna daska za dalji razvoj kvizomanske karijere.

U kojim si sve kvizovima učestvovao, kakvi su ti utisci? Nakon Slagalice nije usledio TV kviz, već prvi kvizing šampionat Srbije. To je takmičenje potpuno drugačijeg tipa od onoga što naš narod smatra kvizom. Na takvim šampionatima okuplja se sam vrh srpskog kviza i tu se rešavaju testovi od 120-150 pitanja raspoređenih u osam celina koje pokrivaju sve moguće oblasti znanja. Pored domaćeg postoji i Svetski šampionat koji se takođe održava svake godine, prve subote u junu. To takmičenje se održava u velikom broju zemalja istovremeno, pa se rezultati zajednički šalju u veliku bazu gde se pravi konačna tabela koja pokriva sve zemlje učesnice. Srbija na tom takmičenju učestvuje skoro deset godina i imamo prilično dobre rezultate, naročito u kategorijama do 20, do 30 i preko 70 godina. Što se tiče tih takmičenja, dva puta sam osvojio titulu prvaka sveta u kategoriji do 20 godina (2013 i 2014) kao i deseto mesto na svetu u kategoriji do 30 godina (2015). Što se domaćih šampionata tiče najveći uspeh mi je titula prvaka Srbije (2014) kada sam u poslednjoj rundi jedan na jedan pobedio Milicu Jokanović, koja je publici poznata kao lovac iz kviza Potera. Svake godine, osim 2011. sam se na svim šampionatima plasirao među prvih deset takmičara.

Kako bi opisao svoje iskustvo u televizijskim kvizovima? Što se televizije tiče imao sam daleko manje uspeha nego na šampionatima, pre svega jer se pored znanja traži i brzina, jer je gotovo uvek ograničeno vreme za razmišljanje, za razliku od gore pomenutih takmičenja. Učestvovao sam u kvizu Veliki izazov 2012. godine i pao sam na poslednjem pitanju koje je bilo sve ili ništa, tako da to smatram neuspehom. Iste godine sam učestvovao i u kvizu Put oko sveta na B92 i tamo nisam prošao sa zapaženim uspehom. Zapravo, prvi veći uspeh je bio 2014. i 2015. u Zlatnom krugu što baš i nije klasičan kviz. Moju ekipu, Prepunoglavce,  činili su mladi, iskusni kviz takmičari od kojih su neki imali ogroman uspeh što na TV-u, što na šampionatima. Osvojili smo treći ciklus i stigli do finala drugog superfinala. Nakon toga se čekalo više od godinu dana do pojavljivanja u kvizu Potera, prvom takmičenju na kojem sam se pojavio kao student FON-a. Tu je moja ekipa uspela dominantno da pobedi Uroša Đurića. Poslednje takmičenje do sad je ponovno pojavljivanje u Slagalici, ovoga puta sa daleko većim uspehom i osvojenim prvim mestom.

Koliko vremena odvojiš za pripremu? Za pripreme za ovakve stvari odvajam ceo život, dakle nema posebne pripreme. Mnogi smatraju da mi, kvizomani, ovakve stvari naučimo tako što po ceo dan iščitavamo enciklopedije i ne radimo ništa drugo. Nije to tako jednostavno i na taj način se neće postići ništa. Postoje razne grupe i forumi po internetu na kojima se propitujemo i gde organizujemo kvizove, ponekad i sa nagradama. Najbolje učenje je zapravo na taj način, kroz takvu praksu.

Da li vise voliš takmičenje između timova ljudi ili individualno? Zavisi od toga šta se traži u samom kvizu. Ako znam da se potencira na oblastima koje mi slabije idu onda sam timski igrač, ovako više volim individualno da se takmičim. Ukoliko je takmičenje timsko, najčešće mi ekipa prepušta ulogu vođe što može da se vidi u Poteri, mada nisam autoritativan po prirodi. Takođe smatram da svaki kviz takmičar može pun potencijal i znanje da pokaže samo u individualnim igrama jer se u timovima često pojavljuju takmičari koji se „šlepaju” uz najbolje igrače.

Pored kvizova, imaš li još neki hobi? Nekada sam imao razne hobije, a dugo  sam se bavio sportom, pre svega košarkom, odbojkom i veslanjem. Zbog nedostatka vremena, sa tim sam davno prestao i danas na pitanje o hobiju najčešće navodim samo kvizove. Smatram da bi cilj svakog čoveka trebalo da bude unovčenje hobija, tj. da svaki čovek pristojno zarađuje od onoga što najviše voli da radi. Sa mojim hobijem to nije nimalo lako, a ni prihod nije stalan. Životna ambicija i posao iz snova mi je da budem autor i urednik kvizova koji se prikazuju na TV-u, međutim to kod nas nije lako izvodljivo.

Imaš li neke uzore? Ko te inspiriše? Naravno, nisam mogao da postanem ovo što jesam u svetu kviza da nisam imao idole koje sam trudio da na neki način ispratim. Prvo bih naveo našeg kvizomana Aca Brajkovića, našeg najuspešnijeg takmičara na međunarodnoj sceni. Zatim Mark Labet, britanski kvizoman poznat kao lovac u njihovoj verziji Potere, a od nekvizomana idol mi je biznismen i inženjer Ilon Mask, čovek koji je dokazao da je moguće i pored svih životnih nedaća izdići se i postati jedna od najinspirativnijih osoba koristeći svoj mozak i kreativnost. Takođe, inspiraciju pronalazim i u osobama iz moje najbliže okoline iz raznih razloga. Još jedan od životnih ciljeva mi je da se druge osobe ugledaju na mene, da ja budem uzor nekome. Najviše bih voleo kad bi to bili mladi ljudi slični meni po interesovanjima.

U finalu Slagalice si pobedio drugog takmičara sa velikom razlikom u bodovima. Da li ti je to podiglo samopouzdanje u ostalim poljima života? Veliko samopouzdanje u gotovo svakoj situaciji je jedna od mojih osnovnih karakternih crta. To se vidi najviše u nastupima u kvizovima, a javlja se često i prilikom odgovaranja na ispitima. Smatram da je nedostatak samopouzdanja jedna od najvećih ljudskih mana u današnjem svetu, mnogi se plaše rizika i ne postavljaju sebi nikakve ciljeve koje žele da dostignu, pristupaju zadacima koje smatraju da ne mogu da reše i postaju manje zadovoljni radom i životom uopšte. Samopouzdanje je često neshvaćena osobina jer  mnogi koje ono ne krasi, ne umeju da ga razgraniče od arogancije. Zato često možemo da naletimo na negativne komentare o veoma uspešnim ljudima da su tzv. „nule“ po karakteru. To sam i na svojoj koži osetio i još davno sam naučio da se ne obazirem na to. Mogu reći da mi se, nakon učešća u Slagalici, nivo samopouzdanja nije nimalo promenio. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *