Igor Vesović: “Mladi ljudi danas mogu da načine nešto veliko i vredno, onda kada se okupe i rade zajedno”

Talenat, entuzijazam, posvećenost u radu, volja i preduzetnički duh predstavljaju adute Igora Vesovića, apsolventa FON-a, u kome se sukobljavaju, kao racio i emocija, organizator i umetnik, menadžer i glumac, postižući naposletku sklad kroz koji nastaje pozorište. I to kakvo! Zaljubljenik u “daske koje život znače” podelio je sa nama iskustva u radu na pozorišnim projektima, predstavama, svoje viđenje glume i pozorišta, umetnosti uopšte, i takođe (da se izrazimo u duhu pozorišnog žargona) bacio svetlo na to šta je ustvari Bufonerija.

Možeš li nam reći nešto više o Bufoneriji i kako si postao član iste?

Paa… Član sam postao krajnje jednostavno, tako što sam je osnovao. (smeh)
Šalim se, naravno, taj put jeste bio štošta ali definitivno nije bio jednostavan. Trajao je dugo, i zapravo još uvek traje, ali kao što su mnogi literarni umetnici na ovaj ili onaj način umeli da kažu – važno je putovanje, a ne odredište. I nekako, iskreno mislim da mi je ovo putovanje bilo predodređeno. Tek kada pristupim retrospekciji i prođem celokupan put do danas, uviđam kako su se skoro pa namenski neke stvari dešavale, neka vrata otvarala, a bogme i neka zatvarala, ali prvenstveno koliko su se neki ljudi naprosto sudbonosno pojavljivali.

Sve je počelo (i i dalje mi komično zvuči kada pomislim) onim, sada već čuvenim imitacijama i Fondipom, na kojem, priznajem, u početku nisam želeo da učestvujem. Na istom sam se našao posredstvom koleginice Aleksandre Lazović, sa kojom sam u prvoj godini fakulteta, zajedno sa još nekolicinom kolega, oformio jednu skromnu i nezvaničnu FON-ovu dramsku sekciju. Može se reći da je to bio neki prapočetak Bufonerije.

https://www.youtube.com/watch?v=5LOLYPkt_ao&feature=youtu.be

Kada su imitacije stvorile onaj odjek koji jesu i kada se stekla svest o tome, nastala je jedna inicijativa da se na FON-u takve i slične stvari pokrenu na nekom malo organizovanijem i širem nivou, budući da se jasno uvidela postojeća potreba među studentima. Štaviše, tu potrebu je, kako smo naknadno saznali, svojevremeno zadovoljavao AKUD FON, koji je postojao na Fakultetu od 2005. godine, ali je od 2007. nepostojanjem adekvatnog vođstva počeo da se gasi. Isti je imao ne samo dramsku, nego i muzičku i folklornu sekciju. Bufonerija je, dakle, nastala kao ideja da takav jedan vid studentskog organizovanja ponovo zaživi na našem Fakultetu. Pristupilo se pravljenju jedne velike predstave koja bi uključivala određen veći broj lica nego što je to bio slučaj sa imitacijama i s kojom bismo mogli da generišemo još veći odjek, te da podstaknemo i okupimo sve one koji bi u toj ideji uzeli učešće. 

          fotka1 - plakat          fotka2 - Dr Bufonerija

Tako je nastala predstava “Dr” Branislava Nušića, i ujedno moja prva režija.
Ali iako jedna maestralna i uspešna predstava, put njenog nastanka bio je malo je reći trnovit, kao i njen epilog, međutim, oba su bili presudni za dublje razvijanje ideje o Bufoneriji. Koren te trnovitosti leži u činjenici da je stvaralačka ekipa ušla u taj projekat profesionalno i s punom parom upustila se u rad, sa svešću da je cilj krajnje ambiciozan, ali tom stvaralačkom naboju nije postojala adekvatna potpora, niti su bili ispunjeni preduslovi na koje se obavezao tadašnji studentski parlament. Kako je sav naš rad u datom trenutku bio kompromitovan neposedovanjem adekvatne organizacione strukture niti resursa, bili smo prinuđeni da se sami s time uhvatimo u koštac ne bismo li uspeli da projekat privedemo kraju. To je neizbežno dovelo do velikih tenzija i sukoba iz kojih kolektivno nismo izašli jači, ali upravo to iskustvo omogućilo mi je da se upoznam sa svim aspektima projekta predstave i dalo mi je uvid u to koji su bili nedostaci i mane originalne zamisli. Dodatno je akcentovalo upravo činjenicu koliko je organizacija bitan i ključan faktor u sprovođenju jedne predstave (kao i svega drugog…), posebno ako ciljate na velike rezultate, i time se iskristalizovala slika o tome šta Bufonerija treba da bude (što je u načelu i danas), i upravo zašto ona zaslužuje da bude pri Fakultetu organizacionih nauka. 

To je zapravo jedan jedinstven, i donekle revolucionaran pristup kulturno-umetničkom delovanju baziran na samoorganizovanju i socijalnom preduzetništvu; prilika je ne samo onim studentima koji istinski vole umetnost i traže priliku da se njome bave, već prilika i svima onima koji žele da se bave različitim disciplinama menadžmenta i da ga upražnjavaju na kulturno-umetničkim projektima i aktivnostima. Bufonerija je dakle jedno “kulturno utočište” za one studente našeg Fakulteta koji hoće da primenjuju svoje organizaciono umeće i znanje koje stiču na FON-u u korist svojih umetničkih pasija, čime stiču neprocenjivo praktično iskustvo i obogaćuju sebe kako na ličnom tako i na profesionalnom planu, uz to vršeći jednu veću kulturološku i društveno-odgovornu ulogu. Takođe, kako je otvorena i za studente koji nisu sa FON-a, prilika je onim studentima drugih akademskih opredeljenja da se interaktivno upoznaju sa određenim aspektima menadžmenta i organizacije kroz stvaralačko učešće na projektu, a sa kojima će neizbežno doći u susret onda kada postanu deo nekog radnog kolektiva, i koji im tada mogu koristiti. Jedan od najdražih komentara koje sam dobio upravo od onih članova koji nisu sa FON-a, jeste da su kroz rad u Bufoneriji postali organizovaniji. 

Tako u našoj organizacionoj strukturi mi imamo departmane za produkciju i korporativne odnose, projektnu koordinaciju, ljudske resurse, marketing i PR, dizajn i multimedije, pored onih osnovnih stvaralačkih koje za sada čine dramski i muzički. Ipak, shodno njenom nastanku kroz dramske aktivnosti jako je teško razbiti ustaljenu zabludu da je Bufonerija namenjena samo onima koji vole glumu i žele njome da se bave. Stvar je dakle, mnogo šira i sveobuhvatnija. 

https://www.facebook.com/Bufonerija/videos/1624469527862144/

Kao deo udruženja studenta koji vole glumu, a u okviru Bufonerije, realizovali ste predstavu „Putujuće pozorište Šopalović“, akademika Ljubomira Simovića. Predstava se uveliko izvodi i prilog od iste dajete u dobrotvorne svrhe. Šta je bilo presudno da se prihvatiš rediteljskog posla u okviru ove predstave?

Posedovanje vizije i vere u tu viziju. Kao i spremnost da se uhvatim u koštac sa svim što je potrebno ne bi li ta vizija bila opredmećena. Gluma i režija nekako idu ruku pod ruku, a moja ljubav prema pozorištu i tom vidu izražavanja jeste izvor iz kojeg sam crpeo volju i istrajnost da ostvarim ne samo tu predstavu, već i celokupnu ovu organizaciju koju nameravam da ostavim budućim generacijama studenata. Meni je ona dala priliku da radim na sebi, i obezbedila jedan omnibus iskustava gde sam učio ne samo o glumi, režiji, već pre svega o saradnji sa ljudima, liderstvu, komunikaciji; dakle, jednu priliku da baveći se svojim afinitetima steknem praktično iskustvo u onome za šta se obrazujem, i time najprostije rečeno spojim lepo i korisno, ali kada bih počeo da nabrajam sve trebalo bi nam barem još dva intervjua… Ako Bufonerija bude ikome doprinela bar upola koliko meni, to će značiti da sam odradio svoj posao. A znam da ima ljudi kojima bi značila, i kojima već sada znači.

fotka3 režija Igor Vesović Šopalovići

Sa kojim si se poteškoćama suočavao tokom predstave i koliko je teško baviti se glumom?

Raznim… Kako internim, tako i eksternim. Toliko ih je bilo, i toliko su se nizale, da je ponekad delovalo kao da je neko bacio kakav urok na ceo projekat i na sve nas u njemu. Predstava je neuobičajeno dugo spremana. I mislim da je možda najveća poteškoća ta da je za ovakav vid posla neophodno veliko davanje, jedno čak svesno odricanje, kao i jedna neuobičajna doza solidarnosti i savesnosti netipična za drugačije vidove projekta, a za to mnogi ljudi jednostavno nisu spremni, ili nemaju volje. S druge strane, kako je taj glumački vid izražavanja naročito primamljiv, mnogi ne ulaze u taj proces stvaranja iz pravih razloga. Jer ovde, vi stvarate proizvod, ali ste ujedno i sam proizvod. Vi ste jedan od sastavnih delova tog finalnog rezultata koji je predstava. I sve je tako čvrsto povezano da svačiji postupak neminovno utiče na druge i na ceo rad. Svako (ne)reagovanje vuče niz posledica, i dovoljno je da samo jedan deo ne funkcioniše i da to kompromituje celokupan učinak i rad ostalih. Za to je potrebna jedna doza i empatije, samodiscipline, i osvešćenosti za celinu i svoju ulogu u njoj. Predstava je, dakle, jedna sublimacija saradnje na sceni i van nje. I ako iko misli da je organizacija predstave lagan zadatak, grdno se vara (Ne postoje zalud tolike institucije i tako veliki sistemi koji se bave isključivo njihovom kreacijom). Jer kad uzmemo u obzir glumu, cela stvar postaje još teža i složenija. Gluma zahteva fizičku, mentalnu i emotivnu koordinaciju, kako sa drugim pojedincima, tako i unutar samog pojedinca. To nije nimalo naivna stvar jer operišete sa vrlo osetljivom materijom – samim sobom. Celog sebe podređujete u službu nečeg većeg od vas. U službu dela, uloge, predstave, partnera, publike… Retko ko to u potpunosti razume, čak i oni koji bi prvi trebalo da razumeju. A kako se gluma neretko poima kao razonoda, kako za one koji se njome bave tako i za one koji joj svedoče, dolazite u situaciju da vas mnogi ne shvataju ozbiljno, a naročito onda kada se time bavite amaterski… Pojam amatera je toliko deplasiran u današnjem vremenu akademizacije svega i svačega, i sumnjam da će se to drastično promeniti u skorije vreme. 

fotka4 Igor Vesović Šopalovići

Predstava je doživela veliki uspeh, da li si iznenađen istim?

Nisam ni najmanje. Štaviše, njen dosadašnji uspeh ne smatram naročito velikim, iako mi je posebno drago da smo kroz nju uspeli da pomognemo onima kojima je to potrebno, ali ova predstava će tek doživeti svoj uspeh. Neko će reći da je to neskromno, ali ja sam, najzad, samo svestan njenog potencijala i potencijala svojih saradnika. Znam da i oni duboko veruju u vrednost onoga što smo napravili, a vreme će pokazati svoje. 

fotka5- putujuće pozorište šopalović

Druga predstava  u kojoj  te možemo gledati jeste „Sluge javnog interesa” u okviru dramske sekcije AmfiTeatar sa Pravnog fakulteta. Koliko je truda i rada uloženo u obe ove predstave? I za koju od njih možeš reći da je “tvoje čedo“?

Bilo bi nezahvalno praviti takvo jedno poređenje, ali moglo bi se reći da su, zbog moje dominantnije i opsežnije uloge u njenom stvaranju, Šopalovići prikladniji da ponesu titulu „mog čeda“, međutim, Sluge bi u tom slučaju bile kao ono usvojeno dete koje ni po čemu ne razdvajate od rođenog. Šopalovići predstavljaju moju drugu režiju i definitivno su produkcijski do sada najzahtevnija predstava na kojoj sam imao prilike da radim. Ali Sluge javnog interesa posebne su po tome što su naišle tako neočekivano, a nose sa sobom jedan od možda najlagodnijih procesa u mom dosadašnjem pozorišnom radu. Nikola Masal, koji je ujedno i autor tekstualnog predloška za Sluge javnog interesa, na moju veliku sreću i zadovoljstvo, pozvao me je da se priključim ekipi (potonje nazvanog) AmfiTeatra, i prihvatim se uloge Pusića. To iskustvo pružilo mi je mogućnost da postanem deo jednog umetnički jakog, marljivog i posvećenog kolektiva. Zrelog pre svega. I ponosan sam na činjenicu da je moj doprinos tom kolektivu zaista uvažen i cenjen. Meni je on doprineo time što sam upoznao neke jako kvalitetne i sposobne ljude, zahvalne za saradnju, a ujedno sam imao prilike da se susretnem sa jednim delimično drukčijim metodom rada, iz kojeg sam mogao da izvučem i po neku pouku.

fotka6 - Sluge javnog interesa 25. april

Šta se krije u tekstu predstava, kakvu to poruku šalju glumci?

Putujuće pozorište Šopalović je jedna maestralna drama, naizgled jednostavne fabule koja prati dogodovštine jedne putujuće pozorišne trupe, spletom okolnosti zatečene u ratom okupiranom Užicu ’41. Tekst ima jedan specifičan sklad, harmoniju zaista nalik poeziji, i dubinska zapažanja vrlo suptilno upakovana i isporučena. Kao i u svakom dobrom delu, poruke su mnogostruke, a ono što je meni lično najupečatljivije jeste što nam Simović kroz celo delo nijednu poruku ne daje na tacni, nijednu ne nameće, štaviše on neprestano postavlja različita pitanja, pružajući nam istovremeno, kroz svoje likove, drugačije perspektive u posmatranju problematike, ali nam nijednog trenutka eksplicitno ne daje odgovor. Likovi su sukobljeni u svojim percepcijama, i shodno tome, publika se može pronaći i povezati sa određenim likom na ličnoj osnovi, ukoliko su im stanovišta bliska. Međutim, ta stanovišta uglavnom otvaraju put dubljem promatranju pitanja koje se usložnjava u datom trenutku. I to je najlepše od svega. Ako publika izađe iz sale zapitana, i zamišljena, to znači da je predstava ostvarila svoj predviđeni efekat.

fotka7 - kolaz

Što se tiče „Sluga javnog interesa“, to je jedna autorska politička satira, nasuprot Šopalovićima vrlo tematski eksplicitna, i adresira jasno našu društvenu stvarnost, nušićevski izvrćući ruglu anomalije našeg „modernog“ društva u višedecenijskoj cikličnoj repeticiji. Smatram vrlo odvažnim takav jedan neposredan tekst izvoditi u ovom vremenu gde se neposrednost i kritičnost osuđuju i beskrupuluzno sankcionišu.

Zašto treba pogledati ove predstave, po čemu su to specifične?

Najveća specifičnost ovih predstava jeste što su ostvarene isključivo radom mladih ljudi, što su to amaterske predstave koje ruše predefinisanu, pogrešnu percepciju amatera kao neukog i nesposobnog početnika, i podsećaju nas sve da je amater isključivo osoba koja voli ono što radi, koja se tome nesebično daje i ne preza da uloži i poslednji atom snage da ostvari ono što je namereno. Ove predstave nas podsećaju da mladi ljudi danas mogu da načine nešto veliko i vredno onda kada se okupe i rade zajedno ka određenom cilju. Duboko smatram da svaki profesionalac, da bi njegovo delo imalo dušu, kvalitet, mora duboko u sebi večito ostati amater. Mora voleti ono što radi, ali se i odgovorno odnositi prema svom radu. Nadam se da će ove predstave podstaći i inspirisati naše vršnjake da se okupe i naprave korake ka ostvarenju neke svoje ideje, zamisli ili projekta, a ako ništa drugo, nadam se da će više mladih nagrnuti u pozorišta. Ako ono što mi načinimo uspe da ih zadivi i navede bar nekog, od onih koji u pozorište inače ne zalaze, da kupi kartu u nekom od naših mnogobrojnih pozorišta, u kojima je mladih posetilaca uvek manje nego što bismo želeli, mislim da će svima nama to biti posebna satisfakcija.

Kako ti shvataš veštinu glume i kako si odlučio da staneš na daske koje život znače?

Ne mogu reći da sam odlučio… Gluma je jednostavno nešto ka čemu sam imao sklonosti i predispozicije od najranijeg doba, a ostalo je kao što sam rekao splet okolnosti i nekog sudbinskog dirigovanja. Bio sam radoznalo, znatiželjno i vrlo pronicljivo dete, i puno mi je čitano (prednost očeve profesije kao bibliotekara). Moji roditelji su, dakle, u praksi primenili onaj Ajnštajnov aforizam o ulozi bajki u dečijem intelektualnom razvoju. (smeh) Kao dečkić uvek sam nešto izvodio, spravljao nastupe; koristio sam svaku priliku da nešto imitiram, recitujem, da privučem pažnju, ali na jedan inventivan način… i ta potreba za pažnjom održala se na neki način i dan danas. Međutim, daleko od toga da je gluma samo potreba za eksponiranjem.

fotka8 međuigra Bufonerija Šopalovići

Iako gluma uslovljava izlaganje pred drugima i za druge, te ima taj javni karakter (nekad čak i više nego što bi trebalo), ona ipak zahteva da prvenstveno imaš šta da izložiš. A to nešto nije samo poznavanje teksta i kretnje po sceni. To nešto se gradi, to se akumulira i razvija isključivo na bazi pojedinca, uzgajanjem jednog mikrouniverzuma unutar sebe. Bogaćenjem svog duha i bića različitim iskustvima, znanjima, senzacijama, doživljajima i to najpre promatranjem i razmatranjem svega što nas okružuje, kao i našeg učešća u tome svemu. Jer glumac, uopšte čovek od pozorišta, naposletku radi jedan jako težak, naizgled Sizifov posao, a to je da u biti pokušava da unapredi misao svakodnevnog čoveka, da oplemeni njegovu dušu, da ga edukuje, oraspoloži ili osvesti. Otrezni. A to postiže isključivo prethodno unapređujući sebe. Možda zvuči idealistički, ali altruizam zaista jeste nešto što svaki glumac u svojoj srži mora da poseduje. A dobar glumac, verujem, mora prvenstveno raditi na sebi da bi mogao da radi na drugima, mislim da je to osnovni preduslov.

Upravo zbog izloženosti i podređenosti društvu, gluma je jedna odgovornost, pri čemu glumac jačinom svoje empatije treba da zadre u srž nečije sudbine, nečije biti, nečijeg tuđeg unutarnjeg bića, i potom da ono što je on spoznao i otkrio predstavi drugima, ne bi li njima samima ta karakteristična sudbina, bit ili priča postala bliža. Ne bi li svako mogao da se s njom poistoveti i obogati svoje duševno biće, i da kroz jedno naizgled fiktivno iskustvo, jednu simulaciju, izvuče pouku koju dato iskustvo sa sobom nosi, i to sa distance. Pozorište je, rekao bih, opredmećivanje literature ne bi li na jedan životniji i intenzivniji način spoznali poruke koje su veliki mislioci i posmatrači (a pisci to najzad i jesu) za nas pripremili.

fotka9 pozorište šopalović

Baviš se glumom u zemlji koja često liči na film. Da li život ovde ponekad pretekne glumu, umetnost uopšte?

Život uvek pretiče glumu, mislim da je to nužno stanje stvari, zato ga gluma toliko mnogo i sledi, trudeći se da ga oponaša i bude kao on u svakom pogledu. On je uvek ispred nje za korak il’ dva, ako već ne idu u korak kada je i najlepše. Ali život će uvek biti veći od glume. Od umetnosti uopšte, e to je već pitanje… 

Ko su tvoji glumački uzori? 

Mnogi. Ali mogu da nabrojim neke: Miki Manojlović, zbog njegovih pogleda na umetnost i njenu ulogu, kao i zbog njegovih glumačkih dometa (konsultujte njegovu Automonografiju); Radoslav Milenković, jer je i reditelj i glumac (i to kakav), nešto čemu lično i ja stremim; Nebojša Glogovac, koji je nenadmašiv na današnjoj sceni; Stevo Žigon, još jedan glumac i reditelj, neprikosnoven u svakom pogledu; Bojan Stupica, glumac, reditelj i još arhitekta (ovo je naime prvo, po vokaciji i obrazovanju), stoga i scenograf, neprevaziđeni pozorišni umetnik koji je stvarao pozorište u svakom smislu, čak nam izgradivši dva beogradska od kojih mi je jedno omiljeno; Hugo Klajn, “stari profesionalac koji je večito ostao amater”, jedan od najznačajnijih posleratnih reditelja, sa Stupicom osnivač katedre za režiju, prevodilac i šekspirolog, a zapravo po obrazovanju psihoanalitičar koji je učio pod samim Frojdom; Bata Stojković, zbog karaktera, karaktera i još karaktera, kako umetničkog tako i životnog; Lorens Olivije, jer nema čoveka koji je živeo pozorište više od njega; Orson Vels, čovek ispred svog vremena (samo pogledajte “Građanina Kejna”); Marlon Brando, neukrotiv i bogat duh, slavni američki Olivije koji je uprkos neblagonaklonoj sudbini ipak (p)ostao legenda; Vivijen Li, zbog njene rešenosti, gracioznosti, i govorne izvrsnosti, to je ženstvenost kakve više nema; Beti Dejvis, opet zbog karaktera, karaktera i još karaktera, a još ste žena s početka 20. veka (nije to lako)… Neću ići dalje, a mogao bih.

Nekoliko svetskih glumaca nisu prišli Akademiji, školi glume, pozorištu, ali ih to nije sprečilo da postanu veliki. Smatraš li da je završen FDU bitan da bi neko postao uspešan glumac?

Zavisi šta smatramo uspešnim.  Popularnost, prema mom viđenju, nije merilo glumačkog kapaciteta, potencijala, pa stoga ni uspeha. Iako volim da se katkad pozovem na činjenicu i postavim pitanje — Ko je jednoj Žanki Stokić dao diplomu? Ili jednoj Ljubinki Bobić? Mati Miloševiću, Dobrinoviću, ili Milutinoviću? Pavle Vujisić, to je stara priča, nije imao završenu glumačku školu, i na FDU-u je odbijen, a s druge strane mu je sam Orson Vels dao titulu najboljeg glumca koga je ikada video, boljim i od sebe — Ipak, smatram da iako Akademija i akademsko obrazovanje nisu preduslov, jesu jedna dragocena prilika za usavršavanje. Plodno tle, takoreći. Zamislite samo! Imate najmanje četiri godine da se bavite isključivo onim što vas zanima, imate neograničen pristup različitim resursima, sredstvima, mogućnostima za lični razvoj, okruženi ste ljudima iz te sfere… Pa kome to ne bi doprinelo? Naravno, to bi trebalo da je osnova svakog fakultetskog obrazovanja. Ali svesni smo faličnosti našeg sistema i činjenice da se danas fakultet retko upisuje zbog interesovanja, koliko zbog buduće isplativosti i toga koliko brzo se može naći posao, što je apsolutno pogrešan pristup. Zato nam i jeste tako kako nam je, jer ljudi preziru i ne vole ono što rade. Pa kako onda da rezultat tog rada bude vredan i merodavan, kada se posao neminovno otaljava? Ali to je neka druga priča, koja nas vraća više ka onome što sam već naveo o amaterskoj biti svakog profesionalca, međutim ne bih da se udaljim od pitanja… 

Sada, prešli smo dakle akademiju i školu glume kao kriterijum, i tu nam je preostalo još pozorište. Zašto posebno izdvajam pozorište? Zato što je pozorište mesto gde se dobar glumac potvrđuje, ili pokazuje. Tek kada se dokaže u pozorištu, pojedinac može za sebe reći da je dobar glumac. Jer je pozorište izvorno, neposredno, nema korektora, nema ponavljanja, sve je sirovo i trenutno. Ne želim da umanjim težinu glume na filmu ili nekom drugom medijumu, jer i tu postoje specifični i dosta drugačiji zahtevi, ali odavno još postoji teza da je dobar pozorišni glumac neizbežno i dobar filmski glumac, dok ukoliko je glumac potvrđen na filmu, ne mora da znači da će se pokazati dobrim i u pozorištu, čak najčešće neće. Svi gore pobrojani glumci su se potvrdili ili prvenstveno ostvarili u pozorištu. Kada zavirimo i u Holivud, svi današnji doajeni kao što su Ian MekKelen, Meril Strip, Al Paćino, Majkl Kejn… svi oni i mnogi drugi počeli su, ili su i dalje u pozorištu.

fotka10 putujuće pozorište šopalović

Prisetih se jedne anegdote koju sam pre neku godinu saznao o glumcu Žan Dežardanu, koju je čini mi se javno izneo kada je prihvatao svoj Zlatni globus za najbolju mušku ulogu, za film Umetnik (The Artist, 2011). Rekao je da je karijeru počeo u pozorištu, ali i da su mu rano, na početku njegove karijere rekli kako on nikada neće moći da igra na filmu, jer je “njegovo lice suviše izražajno”. Iako je Dežardan igrao potonje u mnogim francuskim filmovima, upravo je ta facijalna ekspresivnost ono što njegov performans u Umetniku čini maestralnim, koji mu je obezbedio i Oskara za najbolju mušku ulogu. Ta anegdota, rekao bih, dodatno potvrđuje onu iznetu tezu.

U vreme sniženih kriterijuma, koje je tvoje merilo uspeha?

Volja, volja, i samo volja.

Pored glume, pišeš i poeziju, odakle inspiracija za takvu vrstu umetnosti?

Ne znam, ne zovem je, ona sama dođe. (smeh) Mada, priznajem da je ponekad namenski pozovem kada imam potrebu da neke misli i emocije izađu iz mene. Oduvek sam voleo onu Miljkovićevu kako pesnik u drugima leči bol od koje sam umire. To je neizmerno jako, i tačno.

fotka11 reditelj Igor Vesović Bufonerija

Uz ove dve aktuelne predstave, na čemu trenutno radiš?

Diplomiranju. Najzad! Pored toga cilj mi je da se zasluženo odmorim, ali i u dokolici ne mogu a da ne razmišljam o predstavama i Bufoneriji. Pripremamo se potencijalno za neke festivale, već sada postoje ideje o novom projektu… Svakako tu je i muzički departman čije pokretanje željno iščekujem od jeseni, kao i predviđene sekcijske aktivnosti, međutim i tu postoji zavidna količina pripreme. U letnjem periodu nadam se da ću naći vremena da izdvojim i posvetim se pisanju i prevođenju (prihvatio sam se prevođenja Nušića na engleski jezik – amaterski, naravno), a za to je ipak neophodna jedna mentalna rasterećenost koju u prethodnom periodu nisam imao.

Fotograf: Stefan Kurandić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *