Dama

Da je moram opisati jednom rečju, rekao bih da je poezija. Ali ne neka savremena. Možda antička. 
Smejao sam se nekim plavim zvezdama, belim crkvama, visokim proplancima i žutim suncima. Smejao sam se tužnim stopama, uvelim cvetovima, izgrebanim rečima i oronulim osećanjima. 
Smejao sam se dok nisam sreo nju.
Umela je da mi jednim pokretom usana oči iz nekih plavih oboji u sive ili pak tmurno bezbojne.
Umela je tako da zamiriše da u meni sve zaigra čim je osetim na nekom kraju ulice, iako je ne vidim.
Umela je da me zabrine. Umela je da me nasmeje.
Umela je da me postidi. Umela je da me učini ponosnim.
Ali ono što je najbolje oduvek umela jeste da bude dama. Ali ne neka savremena. Već ona prava, pariska dama. Ona dama za čiji buket crvenih ruža daješ i poslednji groš iz džepa. Ona dama koja bi, da se danas u modi pojave uštirkane rukavice sa igranki naših baka, umela da ih nosi.
Eto takva. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *