Fotografija kao prijatelj i pretnja pamćenju

Fotografisanje nikada nije bilo lakše. Hiljade fotografija se napravi svake sekunde aparatom koji skoro svi imamo u džepu.  Prelazak sa analogne na digitalnu fotografiju označio je veliki napredak na ovom polju ali je to odvelo u drugu krajnost: sve je više slika a sve im manje pažnje posvećujemo.

Nekada se pred aparatom sedelo i čekao da se fotografija formira. Aparat je bio neuporedivo veći no ovaj danas, a za jednu fotografiju je trebalo vremena kao za stotinak današnjih. Ali te su fotografije bile neprocenjive, uramljene i cenjene. Bile su porodične uspomene i zaostavština.

Pravljenje papirnih fotografija je danas takođe drastično smanjeno. Nekako se izrađivanje ne smatra neophodnim kad već imamo one digitalne u telefonu, računaru, na Cloud-u ili na hard disku. Ko će još čuvati papir… Ipak, taj papir ne može da bude izbrisan, a ni žrtva virusa. Ne košta puno, a opipljiva je uspomena. Ostajem pobornik tih dobrih, a već starih vrednosti. Neke stvari ne treba potpuno zameniti.

slika1

Kako se ova pojava prenosi na društvene mreže?

Ko nije sliku izbacio na Instagram ili na Facebook, kao da se nije ni slikao. Društvene mreže  mnogo vremena oduzimaju i odvlače pažnju od stvarnog života. Slike koje se objavljuju pokazuju nas u najlepšem svetlu, sređeni smo i srećni, nekako se svi vole i smeju. U suštini, to je samo jedna vrsta takmičenja, da moja slika bude lepša od komšijine. S druge strane, deprimira nas ako naše slike nisu lepe kao slike ljudi koje pratimo. I tako se gubimo u tom začaranom krugu i u želji da svima pokažemo koliko smo lepi i mladi, kako smo se proveli i sa kim smo bili. Šta je od svega toga zaista bitno? Trebalo bi da nas se tiče samo kako je nama bilo, da li je na odmoru bilo stvarno odmaranja i koliko volimo te ljide sa kojma smo. Broj slika i najbolji ugao ne bi trebalo da budu kriterijumi. Ipak, ostajemo verni tom digitalnom svetu i besomučno svoj život delimo sa drugima kroz pregršt fotografija.

Kako fotografije utiču na pamćenje?

Kada se događaji beleže na fotografijama, naš mozak posvećuje manje pažnje onome šte se dešava i na neki način se opusti. Prepušta aparatu beleženje datog trenutka. Sama fotografija služi kao potka na kojoj se utiskuje uspomena, a sam mozak ne ulaže potreban napor. Oslanjamo se na beleženje onoga što nismo stigli da doživimo. Te su uspomene na neki način neosnovane jer – zašto bi se beležilo nešto čega se ne sećam?

Gledamo svet kroz objektiv ne bismo li upamtili i što bolje uslikali sve to što nas u datom trenutku okružuje, a sve vreme smo nesvesni činjenice da nam svet zapravo izmiče.

slika2

Fotografija treba da se vrati staroj slavi i da živi u korak sa uspomenama, da ih beleži i čuva. Bila papirna ili digitalna, njena svrha je da prenosi ono doživljeno. Njeno trenutno ruho i nije tako slavno: provučena kroz filtere, krasi zidove društvenih mreža i pokazuje koliko smo lepi i srećni… Uloga joj nije ta. Navijam za to da ponovo postane uspomena, čuvar lepih trenutaka, prijatelj koji nas podseća koliko nam je lepo bilo i navodi nas da na trenutak ponovo sve to lepo proživimo. Ne da se pokaže virtuelnim prijateljima kako sam proslavila rođendan, kako moj pas hvata lopticu u parku, kako mi stoji nov kupaći, ni kako me dečko drži za ruku.

Samo kao uspomena, kao bogatstvo, kao sjaj minulih dana, kao dragocen poklon i sećanje koje uvek traje.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *