Princeza šestožičanog instrumenta – Amalia Miler

Rođena je 21. oktobra, istog datuma kada je rođen i jedan od najboljih gitarista svih vremena, Paco de Lucia. Nije teško pretpostaviti da će instrument koji je proslavio ovog maestralnog umetnika, biti instrument koji će i njenoj malenkosti pružiti mogućnost da pronikne u svet muzike, upozna ga, i odluči da zauvek zaključa vrata “tog raja”.

Njeno ime je Amalia Miler, rođena je i kratak deo svog detinjstva provela je u Austriji. Trenutno živi i radi u Beogradu. Nedavno je završila master studije gitare na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Darka Karajića. Kaže da je gitara izabrala nju, a dokaz da je ova činjenica sasvim pouzdana sadržana je u svim njenim uspesima, nagradama, koncertima, i brojnim saradnjama koje je ostvarila sa ansamblima u našoj zemlji.

Ovo je trenutak kada razgovarmo o njenoj prošlosti, ljubavi prema gitari, svakodnevnim životnim odlukama, preprekama koje svaki umetnik pronalazi na svom putu. 

Ovo nije priča o nemačkoj princezi koja je prva naručila savremenu gitaru sa šest žica, i zvala se Anna Amalia, ovo je priča o jednoj princezi savremenog doba, koja je porudžbinu princeze (gitaru) prihvatila kao deo sebe i svoj život posvetila njoj, elegantnoj, drvenoj, šestožičanoj dami.

gitaristkinja - foto2

Rođena si u Austriji. Šta iz Ajzenštata nosiš sa sobom? Obično je umetniku (različitih sfera umetnosti) veoma bitna spona između njega i njegovog mesta rođenja/odrastanja. Gde je Austrija danas u tvom “svakodnevno-nesvakodnevnom muzičkom životu”?

Ajzenštat je dao utočište mojim roditeljima za vreme rata devedesetih. Naime, porodica Miler je zapravo stara Austro-Ugarska porodica i uvek su jednom nogom bili u svojoj otadžbini. Međutim, ja nisam dugo živela u Austriji, jer su se moji roditelji razveli 9 meseci nakon mog rođenja. Mama i ja smo se vratile za Beograd, a moj otac je nastavio da živi u Zagrebu. Svog oca sam upoznala sa 3 i po godine. Ajzenštat je jedino igrao ulogu u mom životu kad bih išla kod tate u toku raspusta, pa bi me deca u parku pitala odakle sam, jer bi čuli da ne govorim hrvatski. Nekoliko puta sam posetila Ajzenštat, bajkovito mesto. Svakako da su me od malih nogu učili odakle potičem, koliko je važno znati da je moja porodica stara preko 500 godina i da se sa mnom linija završava. Planiram da se vratim u Austriju na dalje studije, kažu da se u životu krugovi zatvaraju.

Odrasla si u porodici gde si stekla punu podršku roditelja da “uroniš u svet muzike”, međutim, i sama kazeš da si u širem krugu bila više okružena kritikom sputavanja negoli podrškom. Otkud klasična muzika i gitara u tvom životu, i da li bi bilo suviše intimno ukoliko bi to prvo iskustvo, susret sa instrumentom podelila sa našim čitaocima?

Moj prvi kontakt sa klasičnom muzikom se dogodio kroz balet. Sećam se kao juče kako sam morala da se propnem na prste da bih preko ograde od balkona narodnog pozorišta videla Konstanina Kostjukova. Međutim, prvi kontakt sa gitarom dogodio se kada se moj otac drugi put oženio. Moja maćeha je imala i električnu i klasičnu gitaru, i obično se deca u tom starosnom dobu prvo zainteresuju za električnu gitaru, ali moj slučaj nije bio takav. Ona me je i naučila prvu pesmicu na gitari i od tada, roditelji nisu mogli da žive od mene koliko sam dosađivala da me upišu u muzičku školu. Upis u nižu muzičku školu se dogodio dosta kasno, tako da sam ja završila nižu školu za 4 godine, ali gitaru sam zapravo počela da vežbam na pravi način tek kad sam došla kod profesora Karajića. Pošto se moji roditelji uopšte nisu razumeli u to kako funkcioniše svet muzičara, čitav moj muzički razvoj je išao u dobrom pravcu, igrom slučaja.

Do sada su u životu, na moje sviranje najveći uticaj imala dva događaja. Prvi je bio koncert na Kolarcu za gitaru i orkestar koji je svirao jedan, tada mali dečak plave kose, koga mnogi znaju kao Vojina Kocića. To je prvi koncert za gitaru koji sam čula, i od tada sam odlučila da se bavim gitarom profesionalno.

Drugi događaj i najveća prekretnica u mom sviranju kao i potpuni preokret ka savremenoj muzici je po mom milšljenju izazvala rana smrt mog oca. Ja sam zapravo izgubila oca sa 15 godina, a “tehnički “ sa 20, i mislim da sam sva ta osećanja gurnula u najdublju “fioku” podsvesti tokom tih 5 godina. To je period srednje škole u kom sam se trudila da dostignem sve oko sebe koji su do tada svirali po 9, 10 godina kako treba, a ja jednu, tako da sam stisnula zube i terala napred. Veoma se slabo i sećam tog perioda, tek nakon njegove smrti se ta fioka otvorila i mislim da su onda počela sva ta osećanja da se oslikavaju u mom sviranju, do tad sam nekako bila zatvorena. Mislim da je od tad prestalo da mi bude važno kako će neko da oceni moje sviranje ili osećaj da nešto treba da dokažem, što je dovelo do neke nove estetike sviranja.

Trnovit put  dokazivanja je iza tebe i svih tvojih dosadašnjih uspeha. Da li, i koliko na tebe utiče famozna “polna predrasuda “ da ćeš u svojoj profesiji češće biti sputavana, manje dostojno cenjena samo zato što kao žensko vladaš  “tipično muškim instrumentom”?

Ne znam koliko je iza mene, jer sam tek na početku. Kada završite fakultet shvatite da to nije nikakav kraj, i da tek u tom trenutku započinjete pravi život. To je u isto vreme i lepo i zastrašujuće. To što sam žensko je samo jedna od mojih odrednica kao ličnosti koja ne igra neku značajnu ulogu u mom pogledu na svet ili određivanju mog načina života, a ponajmanje prepreku. Činjenica jeste da sam ja kroz 4 godine studija bila jedini ženski student na gitari i da gde god odem na takmičenje muškarci čine komisiju. Nije lako meriti se sa muškim standardima sviranja, ali zato sam ja vežbala duplo više, jer dok se drugi pitaju da li je nešto fer ili nije, ja sam radila preko svojih granica i imala svoj cilj u glavi i mislim da je to jedino bitno. Potičem iz porodice izuzetno dominantnih i obrazovanih žena. Primera radi, moja prababa je bila jedna od prvih žena koja je diplomirala geografiju kod Jovana Cvijića i kasnije je odlikovana ordenom Svetog Save, i takva je svaka žena u mojoj porodici. Vaspitavana sam da je znanje moć i da treba da ga što više stičem. Naravno da sam imala neprijatnih situacija i ponižavanja, generalno mislim da su žene u umetnosti u nepovoljnom položaju, ali sam sigurna da negde na kraju svega stoji naplata svima nama, kao i nagrada za sav uloženi trud.

Kada neko izgovori idol, najbolji gitarista, mag gitare… na koga pomisli Amalia Miler?

Ja pomislim na Amaliu Miler, hahaha…šalim se, naravno. Ima stvarno mnogo magova gitare, ali ja se trudim samo da ih slušam na koncertima, ne preslušavam diskografije kod kuće, jer se može dogoditi da počnete da kopirate nečiji način sviranja, što ja nikako ne želim. Moji “idoli” su pre svega kompozitori gitaristi, kao što su Bogdanović i Brouwer čija su dela meni nepresušni izvor inspiracije.

Završila si muzičku gimnaziju “Josip Slavenski” u Beogradu, u klasi profesora Darka Karajića u čijoj klasi si nastavila studije na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Postoji li način da povučeš paralelu ta dva perioda, i koji trenutak u svojoj dosadašnjoj karijeri bi proglasila vrhuncem ličnog uspeha?

Svakako da postoji razlika između perioda srednje škole i studija. Ja sam u periodu od dve godine bila kod profesora Dejana Brkića i to iskustvo mi je veoma koristilo i dalo jedan novi pristup u odnosu sa profesorom Karajićem. Obično muzičari menjaju profesore i misle da je to dobro, ali ja mogu da kažem da imati jednog mentora 10 godina ima mnogo više prednosti, jer kasnije lakše postanete samostalni muzičar. Kako sam ja rasla, tako je i komunikacija bivala na višem nivou, to je jedno divno iskustvo. Što se tiče nekog mog vrhunca, nikad nisam tako posmatrala svoj rad, moji apetiti za muziku su veliki i mislim da me tek čeka neki vrhunac, ali je vrlo moguće da od moje silne ambicije i stalnog traženja novih ciljeva neću ni primetiti da li sam uspešna ili ne. To je možda i jedan od najboljih saveta koje mi je dao naš kompozitor Dušan Bogdanović, rekavši mi da, ukoliko imam ljubav prema muzici i ako sve što radim polazi od te ljubavi, uspeh je svakako neminovan, ali i ne toliko bitan.

gitaristkinja - foto3

Kažeš da je Bahova muzika na tvom koncertnom repertoaru neizostavna. Kojoj vrsti muzičkog žanra se najteže prilagođavaš, a u čemu najviše uživaš?

Bah je dokaz da je muzika nešto najbliže onom metafizičkom. Umeti svirati njegovu muziku je velika privilegija. Ne bih rekla da se teško prilagođavam bilo kojoj epohi, stvar je u tome da ja uvek biram izazov i time se vodim kada biram program. To ne mora da bude nužno savremena muzika, zavisi kojim povodom pravim program, ali kad bih sastavljala program isključivo za svoju dušu, sastojao bi se od dela Baha, Bogdanovića i Brouwera…to su moje koordinate.

Koncertno si nastupala u gotovo svim značajnim koncertnim salama u Beogradu, a nedavno si održala više nego uspešan koncert u velikoj Sali Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Gde su tvoji utisci u odnosu na tvoja očekivanja?

Iskreno sam imala veliki strah, jer mi je to bio prvi, veliki solistički koncert. Imala sam strepnju da ne zvučim samo kao “svršeni student”. Srećom, nadmašila sam svoja očekivanja. Uspela sam da totalno uđem u muziku i da se potpuno predam publici, što je svakako veliki izazov, ali kad to postignete, i shvatite u tom trenutku da ste rođeni za scenu, to je neprocenjiv osećaj.

Da li je tvoj skorašnji koncert trenutno i tvoj “najdraži nastup” do sada, ili bi ipak izdvojila neki nastup iz nebliske prošlosti?

Prema svakom nastupu sam imala pristup kao da je prvi i poslednji, poseban. Nikad sebi ne dozvoljavam prosečnost, što možete posmatrati kao manu ili vrlinu. Sigurno je da time stvaram sebi ogroman stres, ali ishod je uvek vredan toga. Da, poslednji koncert mi je definitnvo jedan od najdražih nastupa, što je i logično, to znači da rastem i razvijam se kao muzičar.

Ističeš i volela bi da te publika prvenstveno doživljava kao umetnika, muzičara, i na kraju kao gitaristu. Kada danas u medijima čujemo “umetnik” u velikom broju slučajeva je reč o nedovoljno kompetentnim ljudima da bismo ih tako nazvali. Ko je Amalia kao umetnik?

Za mene je umetnik neko, ko ugrubo da kažem ima drugačiji pogled na svet. Neko ko je neumoran za sticanjem znanja i neko ko živi život punim plućima. Dakle nije svaki umetnik i muzičar, a ni svaki muzičar umetnik. Umetnik je vrsta ličnosti, zato i kažem da sam prvo umetnik, a muzika je moj poziv, baš specifično klasična muzika, to je za mene vrhunac znanja, nešto što ne možete iz knjige naučiti, dakle konstantni izazov. Na trećem mestu sam stavila gitarista, ne zato što želim da umanjim značaj, ja obožavam svoj instrument, već zato što moje sviranje gitare proizilazi iz ljubavi prema muzici, a ne obrnuto.

Za kraj, ukoliko želiš, bilo bi divno da sa čitaocima InterFON-a podeliš svoje planove za budućnost, najaviš koncerte (ukoliko ih ima u skorije vreme). Da li i gde planiraš nastavak studija, usavršavanje? Gde, i kako vidiš primenu svega onoga što svakodnevno usavršavaš “razgovarajući” sa svojom gitarom?

Što se tiče budućih koncerata, sve je još uvek u pregovorima pa neću govoriti unapred. Ono što mogu da kažem je da me čeka jedna uzbudljiva godina. Svakako ću učestvovati u Juenesses muzičkom takmičenju, tome se posebno radujem. Do kraja sledeće godine bi trebalo da se preselim za Austriju, još uvek nisam definitvno odlučila koji grad. Jedan od mojih da kažemo, dalekoročnih ciljeva je saradnja sa savremenim kompozitorima i izvođenje njihovih dela, drugim rečima stvaranje istorije, ali takođe vidim sebe kao mentora mladim umetnicma, jer mislim da tu mogu da dam najveći doprinos, da pomognem drugima ne samo da sviraju već i da stvaraju svoje karijere.

https://www.youtube.com/watch?time_continue=8&v=Znzk6b8w6-o

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *