“Svi će ljudi braća biti” – Betovenova Deveta simfonija povodom velikog jubileja FMU

Kada danas začujemo himnu Evropske Unije, gotovo da ne postoji osoba koja ne prepoznaje čuvenu Odu radosti, horski segment koji pripada četvrtom stavu Betovenove devete simfonije. Izvedena 1824. godine i, premda je, po tadašnjim svedočanstvima bila nevešto uvežbana i dosta površno izvedena, doživela je ovacije publike, koje Betoven nije mogao čuti. Nastavio je leđima okrenut publici, gledati partituru, i tek kada ga je pevačica Caroline Unger potapšala po ramenu i navela ga da se okrene, on je ugledao oduševljenu publiku. Deveta simfonija ustalila se na repertoaru tek sredinom 19. veka, i postupno stekla jedinstven status simbola zapadnjačke kulture. Prvo izvođenje Devete simfonije održano je u Kärtnertor Theateru u Beču. Simfoniju je od njega naručilo Filharmonijsko društvo iz Londona, ali je praizvedbu Betoven želeo održati u Berlinu, misleći da je Beč previše obuzet italijanskim operskim stilom. Ipak prijatelji su ga nagovorili da premijeru održi u Beču. Bilo je to 7. maja 1824, kada je izvedena zajedno sa uvertirom  Die Weihe des Hauses“ (Posvećenje kuće), i odlomcima iz Missa-e solemnis.
Dogodilo se to dvanaest godina nakon njegovog poslednjeg javnog nastupa, tokom kojih je stalno primao pisma ljubitelja muzike koji su žalili zbog njegovog povlačenja iz muzičkog života Beča. Njegov odgovor bio je koncert na kojem je izvedena Deveta simfonija, a dirigovao je koncertmajstor Michael Umlauf.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
Ne tako često, Betovenova Deveta simfonija nalazi se na repertoaru orkestara u našem glavnom gradu, ali je u subotu, 09.12. ovo delo izvedeno neobično, značajnim povodom – Proslavom  80. godina postojanja Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu.
Studenti fakulteta, izveli su Devetu simfoniju pod vođstvom i upravom dirigenta Bojana Suđića. 

Na sceni je, očekivano, bilo nekoliko stotina učesnika. Orkestar su činili studenti Fakulteta muzičke umetnosti, Mešoviti hor Fakulteta, Akademski hor “Collegium Musicum“, kao i gostujući hor “Obilić“.
Poseban značaj izvođenju, dali su solisti; Evgenija Jeremić – sopran, Nataša Jović – mecosporan, Mladen Prodan – tenor, Sava Vemić – bas. 

Prvi stav, Allegro ma non troppo, un poco maestoso, čije početno sazvučje sadrži čistu kvintu i time podržava kompozitorovu ideju mistike, zagonetnog oblikovanja melodijskog jezgra, bio je izuzetno prefinjeno balansiran u odnosu – gudački korpus i horne. Dalji tok muzike donosi variranje motiva podržano dinamičkim kontrastima, naglih delova označenim oznakom forte – oglašavanje sudbine, nasuprot delovima koji su označeni kao piano. Sukob prve teme i odseka lirike u izvođenju mladih studenata zaista je zvučao grandiozno. Teški, pezante delovi ekspozicije dosegli su vrhunac drame – neophodnog elementa prvog stava. Preplitanje početnog motiva u razvojnom delu, reprizi, eskalira idejom “posmrtnog marša” dramatičnim, hromatskim nizom gudača, kojim Betoven naglašava i podstiče nemoć ljudskog nad silom prirode. Objektivni utisak prvog stava kritiku bi mogao uputiti na račun drvenih duvača, koji su, prema mišljenju pojedinaca u određenim delovima prvog stava nadjačali ostatak orkestra svojim brojčanim, pak nepotrebnim učešćem.

Drugi stav, Molto vivace je skerco. Evo prve promene u odnosu na nasleđenu klasičnu simfoniju: skerco je postao drugi stav. Uobičajena trodelna forma je nešto labavija, a stavom sve vreme dominira igra derviša i senki, koju je orkestar oslikao u vrlo žustrom melodijskom i ritmičkom pokretu.  Fantastični metrički prelazi zvučali su jedanko dobro sprovedeno u svim deonicama orkestra, te je ovaj žustar muzički stav dao pečat sigurnog izvođenja ansambla sa minimalnim nepreciznostima u tempu koje su okarakterisale duvače i timpan.

Treći stav, Adagio molto e cantabile – Andante moderato – Adagio, je sada lagani stav. To je u odnosu na prethodne stavove, veoma miran i pevljiv stav, koji u pogledu “ rediteljeve” zamisli odaje otisak trenutka predaha. Upravo mirnim, pevljivim tonom, korespondiraju gudači i drveni duvači. Transponovanje tematskog materijala i njegovo sprovođenje u različite orkestarske deonice nije ulilo utisak neprimerene diskontinuiranosti. Naprotiv, celovitost čitavog stava ostala je sačuvana do samog kraja, zahvaljujući dobro utemeljenim prelazima, jasno određenim promenama tempa. Kvalitet zvučne slike, mogao je biti na višem nivou jer se, kao i u prethodnim stavovima osetila blaga nesigurnost zajedništva duvača u sudelovanju sa gudačima. Opšta odlika ovog stava, u njegovom drugom delu su fanfare i trube u orkestru koje zloslutno podsećaju na surovu stvarnost. Završni akordi odjekuju prazninom. A onda..

Četvrti stav,  Presto – Allegro assai, Oda radosti. Najpre, u finalnom razrešenju, četvrtom stavu postoji orkestarski uvod. Uvod počinje slikom haosa, strahovitim disakordom koji kao da briše sve iza sebe, a iza njegovog ponavljanja slede varijacije na temu Ode radosti, koju je Betoven napisao prema tekstu  Fridriha Šilera. Dugo je Betoven tražio najpodesniji način da pesmom i muzikom prikaže veličinu konačne pobede dobra nad zlim. Padali su mu na um i neki naivni usklici, ali se konačno opredelio za početni nastup baritona, koji nakon serije varijacija i ponavljanja uvodnog disakorda, nastupa rečima: “O prijatelji, ne ove zvuke. Zapevajmo umilnije i radosnije.” U interpretaciji Save Vemića, ovaj rečitativ prozvučao je prilično zatvoreno, sa dugačkim tonovima ispevavanja koji se stilski nisu podudarali sa prethodnošću muzičkog toka, uključujući i prvobitni rečitativ poveren violončelima i kontrabasima. Kasniji tok muzike prihvataju ostali solisti i hor, te sa orkestrom nastavljaju seriju varijacija na stihove Šilerove Ode. Tempo same Ode radosti, na granici sa Allegrom, za neke od solista ipak činio se prebrzim, dok je hor vidno, zvučno nazadovao u odnosu na korpus orkestra. Tehnički (ne)uslovi pokazali su se kao ključni ovog puta, jer je duh nezavisnosti hora i orkestra bio više nego prisutan. Nakon jednog orkestarskog interludijuma punog strepnje, hor peva centralni tutti:

Radosti, divna iskro Bogova, Kćeri polja nebeskih,
Tvojim žarom opijeni stižemo do hrama Tvog,
Kada tvoja moć izmiri i nestane razdor sav,
Svi su ljudi opet braća ispod nežnog krila Tvog!

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Glasovi  Evgenije Jeremić, Nataše Jović, Mladena Prodana i Save Vemića, umilno i usaglašeno sarađivali su do kraja ovog stava pri čemu vredi istaći i pohvaliti glasovne mogućnosti kojima se u svojoj solističkoj deonici istakao tenor, Mladen Prodan. Odvažnost kako u glasu, tako i u samom nastupu krasile su pojavu ovog tenora pri čemu se ni u jednom trenutku nije našlo za shodno uputiti kritiku na račun nerazumljivosti teksta, ili volumenskog nadjačavanja od strane orkestra. Skokovita, krajnje raspevana melizmatična melodija interpretirana je i doneta na zavidnom nivou.
Serija varijacija se zatim produžava i dovodi do veličanstvene završnice. Svi slave Boga, ljubav i radost. Muzika i orkestracija stava je u stilu marševske i vojne muzike. Na kraju, solisti, hor i orkestar kliču: “Budite zagrljeni milioni!“, čime je Betoven konačno potcrtao idejnu osnovu svog stvaralaštva, najplemenitiji uzor i ideal čovečanstva: Prevazilaženje svih raskola i približavanje naroda sveta. Instrumentalna koda u žustrom Prestu, kao da prekida muzički razvoj, jedan pravi perpetuum mobile na temu radosti.

Betovenova Deveta simfonija redovno je prisutna na programima koncerata svuda u svetu. Po pravilu se izvodi kao celovečernje delo, ali dirigenti prema potrebi, mogućnostima, prilikama i ukusu, mogu delo izvoditi i kao finalno na konkretnom simfonijskom koncertu. Gotovo svaki dirigent obavezno u svojoj umetničkoj biografiji ima i po nekoliko velikih izvođenja ovog moćnog dela. U svečanijim i prazničnim prilikama, ova se Simfonija gotovo redovno izvodi. Na njenim dostignućima, napajali su se i kasniji veliki simfoničari, kao što su bili Berlioz, List, Maler, Skrjabin I Šostakovič.

Povodom proslave velikog jubileja, može se reći da je Deveta simfonija svoje mesto na programu izvođenja pronašla i kod mladih studenata ovog fakulteta gde će neminovno biti neophodno da se ovo delo interpretira nekolicinu puta kako bi se izbegli tehnički problemi koji su u mnogome ometali skorašnje izvođenje.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
Autor fotografija: Lazar Šćepanović

Izvor informacija: www.google.com; www.wikipedia.rs; zvučni materijal zabeležen diktafonom

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *