(samo) Još dva meseca i 6 dana

Srećna sam. Baš sam srećna. Sve ono o čemu sam maštala gledajući filmove o koledžima, o internacionalnim prijateljima, o studiranju u malom gradu, ja ŽIVIM. Uživam u vožnji bicikle uz reku u gradu u kome se nalazi veliki zamak, u tome da sa studentima iz celog sveta studiram ono što sam oduvek želela, da vikendima zajedno idemo na nepoznata mesta, istražujemo ih, probamo tradicionalnu hranu (u Nemačkoj je to malo teže). Sve ono što sam mislila da je dostupno samo deci roditelja sa dubokim novčanikom, ja sam dobila u 23-oj godini. U trenutku u kome umesto da odbranim master rad i da posle obavljene prakse dobijem posao, ja odlazim sasvim drugim putem, onim koji sam uvek prizivala.

U nepoznato i sama.

Zima je u Nemačkoj duga i hladna. Čim sam došla poželela sam da ostanem duže od planiranog. Da vidim sva godišnja doba. I uspelo je.

Pišem jer sam danas shvatila da ću se za dva meseca vratiti na istu tačku sa koje sam pošla. Svi ljudi, događaji, uspomene, momenti ostaju ovde. U malom gradu Marburgu na 150 km od Frankfurta. Nakon povratka teško će biti objasniti šta se sve dešavalo i koga sam sve upoznala.

Grad je takav da su četvrtina stanovništva strani studenti, pa skoro da se ne sreću stariji ljudi, bebe ili životinje. Ali zato studenata ima iz Novog Zelanda preko Kazahstana, do Perua i USA.

Naučila sam da prepoznajem jezike. Da vodim osnovne konverzacije na turskom, italijanskom i španskom. Shvatila sam da ioako se likom (previše) ne razlikujem od devojke iz Nemačke, ipak je razlika u tome što ne mogu pričati na nemačkom

Usvojila sam stvari koje su ovde uobičajene a nama i ne baš. Nosim sa sobom flašicu za vodu koja je od recikliranog materijala, uvek imam dodatni džemper jer je klima takva da uvek može pasti kiša i znatno promeniti temperaturu. Nosim samo patike, jer često je brže doći sa shared biciklom nego autobusom. Limenke i plastične flašice ne bacam, nego ih skupljam i u obližnjem marketu recikliram.

Pokušala sam da ne pričam glasno u autobusu, jer je ovde to neuobičajeno. Pokušala sam da kad nekog vidim kažem ćao i ostanem ozbiljna, a ne da priđem i zagrlim kao da se nismo videli nekoliko dana. Ne koristim plastične kese, već sa sobom nosim dodatnu torbu, a ako je zaboravim onda iskoristim kartonsku kutiju iz marketa. Ne koristim torent, popcorn i ne „skidam“ muziku sa Youtube.

U svojim mislila sam naizmenično i ostajala ovde i vraćala se u Srbiju.

Kada sam pričala sa jednim drugom iz Hamburga i pitala ga da li bi želeo on negde da ode, pitao me je „Zašto?“.  Mladi iz zemlje koja je uređena kao što Nemačka i jeste, ne razmišljaju da im odlazak može poboljšati kvalitet života ili pružiti bolje prilike.

Zamišljam da niko iz moje generacije nije otišao nigde samo da bi veću platu imao.

Odlazimo i gubimo svakodnevne veze sa najbližima. Održavamo ih preko telefona i video poziva.

Ovde se radujemo sniženjima koja su preko 15%, čudimo se jeftinim letovima, i nekim nama luksuznim užicima. A pored svega Nemci se začude kad im ponudimo polovinu svoje čokolade. Nije im jasno zašto delimo ono što ne moramo.

Čak ni Slovenac ne razume zašto „dečki“ iz Srbije ne putuju nego stalno traže neki posao kad imaju „štipendiju“. Ne razume ni on da je ovo prilika gde dnevnica za studente nije 10 eura i da mnogi čuvaju stipendije da imaju i kada se vrate. A ima i onih koji svojima šalju ponešto, jer to u Srbiji mnogo znači.

Pitao me je isti dečko iz Hamburga da li bih volela da ostanem. Rekla sam mu da još uvek Političari nisu dovoljno uradili da bi uspeli da me sa lošim sistemom „oteraju“ u drugu zemlju, a ovde njihovi „dobrim sistemom“ privuku da dođem. Daću Srbiji još jednu šansu.

Nemci su pravični, surovo iskreni i direktni. Na „Da li….?“ se odgovara sa Da ili Ne, bez puno objašnjenja.

Ovo zamalo da zaboravim. Studije svakoga koštaju isto. Ali da svaki student ima semester ticket koji mu omogućava besplatan prevoz bar u regionu, na to nismo navikli. Više sam gradova posetila u Nemačkoj za 10 meseci nego u Srbiji za 24 godine. Nije mi bilo teško da se vozim i po 3 sata, da menjam po nekoliko vozova da bih otišla u drugi grad i videla nove predele. Dostupno je (za studente besplatno). Ako tako poredimo, put iz Beograda do Kopaonika je vredan kao let iz Frankfurta do Madrida ili Lisabona.

A onda me društvo sa fakulteta koje se već zaposlilo pita, „Pa, što onda nećeš da ostaneš? Već si godinu dana tu, ako si još i jezik naučila onda super.“

Super jeste, ali studentski život sa stipendijom i život zaposlenog nije isti. Ovde nemam strica i ujaka, komšiju, maminu koleginicu, tatinog druga sa fudbala da mi bar pomognu oko prenošenja stvari u stan. U Nemačkoj se iznajmljuju zidovi bez lustera. Ovde treba neko na početku da pristane da ti iznajmi stan.

Vikendima ne želim da budem na video pozivu ili Instagramu. Želim da budem sa onima sa kojima sam odrastala.

Špancima, Italijanima i drugima su u posetu došli drugovi i drugarice, članovi porodica. Mojoj mami, bratu, sestri, drugu, drugarici je sa našim primanjima, novac samo za put do Nemačke  teško da izdvoje.

Nemačko, Evropo i Erasmuse, hvala za priliku da upoznam sve ove ljude, da za kraće od godinu dana posetim Dubai, Lisabon, Amsterdam, a u džepu su mi i avionske karte za Rim i Sevilju.

Erasmus vredi više nego sve najukusnije čokolade iz Nemačke. Sarma kod kuće, slava kod tetke i rođendan brata još više, a mogućnost da pričaš svoj jezik i na ulici ispred kuće najviše.

Srbijo, mama i Beograde ja se vraćam. ZA SAD.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *