Pozornica

Sat otkucava. Bliži se trenutak svečanog podizanja zavese. Ležimo na podu pozornice. I dalje to voli da radi. Pred svaki nastup legne na pod i zatvori oči. Kaže da sluša otkucaje, da i daske imaju srce jer i pozornica diše. Da se na taj način s njima upoznaje, i da joj tako dopuštaju da na njihov obraz spušta svoja stopala.

Nikada nisam razumeo, ali sam ćutao. Jednostavno nije bila obična. Više puta bih je nemo posmatrao dok igra. Činilo mi se da prvi put nije ni hodala, već odmah izvela piruetu.

Niko nije umeo da igra kao ona. Niko nije umeo da se smeje kao ona. U pojedinim trenucima svojih nastupa, samo bi zatvorila oči i smejala se. Brojni su se pitali čemu se to smeje. Ja sam znao da tad istinski uživa u svojim okretima. Par neukrotivih uvojaka je bilo ono što je posebno izdvajalo. Sve su pravile besprekornu punđu. Njena je uvek bila spontana sa par uvojaka koji su veselo štrčali na sve strane, pobedonosno se rugajući svim lakovima, gelovima, šnalama i trakama.

Nemoguće je pobrojati aplauze koje je dobila, ali znao sam da joj ništa ne znače. Nije igrala zbog aplauza. Nije igrala zbog drugih ljudi. Igrala je zbog sebe. Smatrala se ružom. Govorila je da neće uvenuti dok se ne odvoji od pozornice. Ne kažu uzalud da daske život znače, pomišljao sam.

A ona je polako venula. Prošlo je tri meseca otkako nije napustila kolica. Jednog dana je u svom plesnom zanosu pala i više nije ustala. To je bio poslednji uzdah dasaka koji je osetila. Nije se više smejala. Samo je nemo posmatrala svoje baletanke.

– Prihvatila je, više ne plače. Tražila je da iznesemo njene baletanke. Molim te, otarasi ih se. Ne želimo više to prokletstvo u kući.

Da je nisam voleo, možda bih i poverovao. Za mene je bila poput ruže koja je odbrojavala dane Diznijevoj Zveri. Nečujno se opraštala sa svim što je volela. Uključujući i mene.

Noćima sam čitao, tražio, slušao, telefonirao, pitao. Kucao sam na sva vrata, ali svi bi samo sa blagim osmehom odmahnuli glavom. Ne, ne postoji način da nepokretna balerina ponovo oseti dah pozorišnog tla.

Nosao sam njene baletanke kao amajliju, stežući ih u rukama, moleći im se kao kakvom svecu.

Bližio se dan baletskog takmičenja koje se svake godine održava. Organizatori su najboljima ukazivali čast da ga svojim nastupom otvore. Ove godine su želeli da ukažu njoj. Mesto je ostalo upražnjeno nakon pisma zahvalnosti i opraštanja sa umetničkim svetom.

Tog jutra me je probudilo dobovanje kišnih kapi o metalne ramove prozora. Stajao sam pored prozora i posmatrao opadanje dva lista i njihovo plutanje po bari. Plutali su zajedno, nespretno, okrećući se pri svakom dodiru. I tad mi je sinulo.

Nisam imao mnogo vremena. Takmičenje je uskoro trebalo da počne. Zgrabio sam baletanke, pokrio ih svojom trenerkom i potrčao. Jurio sam kroz bare, gazio opalo lišće, trčao ispred automobila. Sirene su svirale, vozači su besno vikali, a starice sa štapovima pričale o nevaspitanju novijih generacija. Nisam imao vremena za izvinjenje. Nadao sam se da će mi oprostiti.

Njen prozor je bio širom otvoren. Polako su unosili njena kolica u auto parkiran ispred kuće. Sedela je na zadnjem sedištu. Htela je da ode bez reči.

Ni sam ne znam kako sam smogao snage. Projurio sam pored začuđenih roditelja, vozača, komšija i ostalih, koji su došli u nadi da će uspeti da upotpune prazninu svog dana ponekim ružnim govorkanjima. Uzeo sam je u naručje i pojurio. Razmenili smo samo poglede. Suze su joj klizile niz obraze. Razumela je šta pokušavam da uradim. Samo je spustila svoju glavu na moje rame.

Uleteli smo na pozornicu potpuno mokri. Veseli uvojci njene kose su se tužno spustili. Nežno sam je spustio na pod. Obuo sam joj baletanke. Gledala me je očiju punih suza. Legao sam pored nje na pod i pružio joj ruku:

– Zamolimo ih da nas danas trpe oboje na svom obrazu.

Nasmejala se i zatvorila oči. Zatvorio sam i ja. Osetio sam sve njene pokrete, smejanja, vesela mahanja uvojaka. Osetio sam sve njene piruete i težinu stopala na svojim obrazima. Razumeo sam.

Zavesa je odavno bila podignuta. Svi su nas nemo posmatrali. Uzeo sam je u naručje i klimnuo glavom organizatoru. Tad su se začuli prvi zvuci muzike iz Diznijeve “Lepotice i zveri”. Pijanista je svirao, dok sam se ja okretao, podizao na prste i spuštao s njom u naručju. Bila je lakša od paperja. Drhtala je. Osetio sam da njeno telo igra. Možda noge nije pomerala, ali srcem je igrala lepše nego nogama ikada. Dok sam je posmatrao, detinjstvo mi je proletalo pred očima. Setio sam se okreta koji smo izvodili kao deca u svojim nastupima pred imaginarnom publikom. Uhvatio sam je lagano za nogu i uspravio je. Osetio sam trzaj. Pomerila je.

Nisam imao više snage. Spustio sam se na kolena. Naslonila je glavu na moje rame i plakala. Okrenuo sam se ka publici. Svi su stajali i ćutali. Bio sam im zahvalan. Poštovali su njen trenutak. Uspela je. Pobedila je. A ja… Ja sam proklinjao sebe što nisam ranije shvatio da je sve što joj je ikada trebalo njena pozornica.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *