Filip Bulatović: ”Putujući vozom svakodnevno do svog radnog mesta u Kelnu, komponovao sam neke kompozicije koje i dan-danas izvodim“

Današnji sagovornik je neko čije ime već odavno predstavlja kvalitet, talenat, muzikalnost i bogat autorski rad na polju džez muzike.
Filip Bulatović je profesionalni džez pijanista i kompozitor, jedan od nekolicine veličanstvenih srpskih umetnika čija je muzika prešla raznolike meridijane i dobila potvrdu džez velikana, kao i lider svestranog spektra muzičkih projekata koji pomeraju granice domaće scene. U današnjem razgovoru za portal InterFon, Filip otkriva kada je prvi put uvideo da će muzika odrediti njegov životni put, koliko je teško ili lako bilo pronaći svoj jedinstveni put na džez sceni Nemačke, čitave Evrope, a danas na najvećoj svetskoj sceni džeza, sceni Njujorka.

Ćao Filipe! Prvenstveno želim da ti se u ime čitave redakcije zahvalim, jer si pronašao vremena da u pauzi između koncerata daš intervju za naš portal InterFon! Bilo bi neobično da ovaj razgovor započne pitanjem o tvom skorašnjem debitu, o kom ćemo govoriti nešto kasnije, zato bih volela da našim čitaocima pružimo jednu hronološku predstavu o tvom radu. Dakle, klavir i ti, prvi susret, prvi osećaj koji si imao kada si dodirnuo klavirske dirke? Koliko si rano, ili nisi, znao da će muzika i klavir biti tvoj životni poziv?
Iskreno, prvog kontakta sa instrumentom se ne sećam. Sećam se samo trenutka  kada  sam otkrio da mogu da odsviram celu pesmicu po sluhu, bez nota. Bila je to školska pesmica Razgranala grana jorgovana. Već  tada, u drugom razredu niže muzičke škole (kada sam imao 10 godina), znao sam da je muzika nešto što će me voditi kroz život. Prve nastupe ostvario sam u osnovnoj školi kako sa katedrom moje muzičke škole, tako i sa horom osnovne škole sa kojim sam svirao sve do 8. razreda.

Iz svega navedenog u prethodnom odgovoru, stiče se utisak da si išao prilično “sličnim“ putem kao i mnoge tvoje kolege iz sveta džez  muzike, ali zapravo nisi. U tvojoj biografiji stoji podatak da si vrlo rano krenuo da nastupaš u beogradskim klubovima, autentičnim džez  mestima, i jednom prilikom upoznao si čuvenog nemačkog dirigenta i kompozitora Petera Herbolzheimera. Podeli sa nama detalje vašeg susreta, i šta je usledilo nakon toga?
Peter i ja smo se upoznali na probi školskog big benda, a potom je usledio i prvi u seriji koncerata,  koncert u Sava Centru. Nakon nekolicine koncerata u istočnoj Srbiji, na putu do Beograda stali smo da napravimo pauzu. Ja sam se probudio u praznom autobusu i kada sam shvatio da su svi otišli u restoran, izašao sam. Po ulasku u restoran u nekih dva ujutru, Peter me je upitao da dođem u Nemačku i zasviram sa Bujazzo orkestrom. To je bilo potpuno spontano i da nisam izašao tada iz autobusa možda se ta saradnja nikada ne bi ni dogodila. Svirke sa 16 godina su najlepši period koji pamtim. Škola Stanković pre podne, mala pauza za šetnju, odlazak u gimnaziju popodne, dolazak kući, presvlačenje i odlazak na svirku, često i do 3, 4 ujutru. Tada popularni klubovi bili su Ptica, Plato,  i Movie Bar.

Peter Herblozhimer, Nemačka, grad Keln, saradnja sa Duškom Gojkovićem, prvi susret sa Stjepkom Gutom, džez orkestri, i mnoštvo obaveza na polju tvog, već tada obimnog stvaralaštva. Kako je izgledao život i rad u Kelnu, i kako je izgledala svakodnevnica u Kelnu u odnosu na istu u Beogradu?
U Kelnu nisam imao komfor besplatnog stanovanja kao kod roditelja u Beogradu. Radio sam u privatnoj muzičkoj školi da bih finansirao svoje studije. S obzirom da je škola u kojoj sam radio bila udaljena sat vremena vozom od Kelna, većinu svojih numera koje izvodim i dan danas napisao sam ili započeo baš u vozu na putu do škole. U tom periodu svakodnevnih vožnji slušao sam klasičnu muziku, što me je naročito inspirisalo. Workshopovi sa orkestrom održavali su se jednom u 6 meseci, a orkestar je onda nastupao po celoj Nemačkoj pa sam često putovao van Kelna za potrebe nastupa.
Muzički festivali, koncerti, a tu je i takmičenje. Iako nikada nije voleo takmičenja uz obrazloženje da se u sferi džez muzike ocenjuje “karakter umetnika“, te bi bilo veoma teško uspostaviti kriterijum “muziciranja“, Filip je tokom svog jedinog učešća na takmičenju u Frajburgu (Freiburgu) osvojio treću nagradu kao najmlađi učesnik sa 20 godina.

Nakon nagrada i uspešno provedene četiri godine u Kelnu, vraćaš se u Beograd. Kako tada izgleda razvojni put tvog autorskog rada u Beogradu, i kakvo je generalno poređenje razvoja muzičke individue u dve metropole kao što su Beograd i Keln?    Period proveden u Kelnu me u najvećoj meri vezuje za studije. Ono sto najradije pamtim iz studijskih dana su časovi sa moja dva mentora John Taylorom, i Hubert  Nusom. U Kelnu sam prvi put krenuo ozbiljnije da se bavim klavirom kao instrumentom, kao i da prvi put intenzivno slušam klasičnu muziku, s obzirom da je moja akademija imala veliku katedru za klasičnu muziku. U Beogradu tokom pet godina boravka ostvarujem prve projekte na polju pop muzike i započinjem rad sa mojim omiljenim bendom, Qzama Quartet (Kuzama kvartet), sa kojim snimam i album. Taj period pamtim po klubu Čekaonica na krovu zgrade Bigza i svakodnevnim probama Qzama Quarteta uz pogled na Beograd.

Sa Qzama Kvartetom, koji je osnovan 2012. godine, nastupao si na gotovo svim prestižnim muzičkim scenama u Srbiji. Kompozicije koje izvodi Qzama Kvartet su autorskog tipa, a na listi istih nalaze se i numere koje su osim tebe, komponovali i ostali članovi benda. Kvartet je 2015. snimio, a 2016. godine izdao prvi studijski album pod nazivom Portrait In Black And White. Kako si birao muzičare sa kojima i dalje sarađuješ, i šta će slušati beogradska publika u četvrtak,  21.  juna, s obzirom da se bliži vaš nastup na letnjoj sceni Bitefa?
Muzičari su se nekako sami birali. Svi smo svirali u nekoliko postava odvojeno i bilo je samo pitanje trenutka kada ćemo sva četvorica da zasviramo zajedno. Od samog starta u bendu je vladala dobra energija, želja za džemovanjem i napretkom pa smo od nastanka, gotovo svaki dan vežbali i svirali. Početni repertoar činile su kompozicije Luke Ignjatovića, i moje, upravo iz perioda komponovanja u Kelnu. Sada, s obzirom da Petar Krstajić, Peđa Milutinović i Luka Ignjatović vode svoje bendove sa zasebnim repertoarima, uključujemo kompozicije svih članova benda. Odsviraćemo, naravno, neke od numera sa prvog albuma koje su već poznate našoj publici. Osim toga, spremio sam nekolicinu novih numera, ali se ovoga puta kao kompozitori ističu Petar Krstajić i Peđa Milutinović, sa potpuno drugačijim zvukom! I jedan i drugi su majstori neparnih ritmova, a osim toga, već neko vreme nastupaju kao duo koristeći zvučne efekte, pedale i drum mašinu.

35885856_10210966310866406_6070547883298390016_n

Kada govorimo o koncertima na kojima aktivno radiš od kad si stigao iz Njujorka, važno je naglasiti da je koncertu koji sve sugrađane očekuje u četvrtak, prethodio  tvoj veliki, solistički koncert u velikoj sali Kolarčeve Zadužbine koji si nedavno održao sa svojim trijom. Kakve su impresije? Sa kim si nastupao? Po čemu će se koncert u Bitefu razlikovati u odnosu na koncert u Kolarčevoj velikoj sali?
Na mnogo nivoa se koncert u Kolarcu razlikuje od nastupa u Bitefu.  Akustika sale je idealna za tihu svirku, za vreme koncerta vlada tišina, a na bini je jedan od najboljih instrumenata na kojima sam ikada svirao! Peđa je većinu koncerta svirao samo metlicama kako bi ispratio zvuk trija i sale, a umesto Petra Krstajića na kotrabasu nastupio je naš dobro poznat kontrabasista – Milan Pavković. Kada je Bitef u pitanju, publika je svakako “aktivnija”, a samim tim i bend svira dinamički dosta glasnije. Umesto kontrabasa imaćemo samo bass gitaru što daje znatno drugačiji zvuk bendu. Ja ću umesto klavira svirati klavijaturu, pa se može reći da je ovaj kvartet “električni” kvartet. Ono što je zajedničko je da će se nekolicina mojih numera sa koncerta u Kolarčevoj sali naći upravo na repertoaru u Bitefu.

Trenutno živiš i radiš u Njujorku, najkonkurentnijoj muzičkoj džez sceni. Kakve su prilike da sa svojim kvartetom ili trijom nastupiš u nekom od Njujorških džez klubova?
Nažalost, Kuzama kvartet još uvek nije imao priliku da nastupi u Njujorku. Tamo sam oformio jedan kvartet sa sličnom postavom koji sam nazvao Filip Bulatovich Fusion Quartet. Nastupali smo u klubu Nublu, a muzičari sa kojima sam svirao su: Jonathan Barber za bubnjevima, Max Gerl na basu i Jason RC  na alt saksofonu. Osim toga, oformio sam nekolicinu trija u potrazi za “idealnim” sastavom, i ostvario nekoliko nastupa u DROM i Vivaldi klubu sa muzičarima kao što su: Ofri Nehemya, JK Kim,  Dan Chmielinski, Alexander Claffy.

Za sam kraj ovog razgovora, verujem da sve naše čitaoce veoma zanima: Gde muzički trenutno pripada Filip Bulatović i koji su sledeći koraci na polju muzike?
Trenutno sam razapet između tri različita zvuka: Akustični Jazz Trio, Električni Fusion Quartet,  kao i novi Funk Single koji pripremam. U prvom planu je trio. Najviše vremena provodim analizirajući snimke mog omiljenog pijaniste Aaron Parksa, kojeg često  slušam uživo i od kojeg sam imao prilike da učim u Njujorku. Predstavio sam mu svoje trio numere i njegovi komentari dodatno su me inspirisali da se udubim u ovu formu.

Nastup Filipa Bulatovića u emisiji Tri boje zvuka:
https://www.youtube.com/watch?v=XvS_PPIVNIw

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *