,,Muzika je ljubav, a ljubav je sve!“ Dušan Sretović

Današnji razgovor u okviru portala InterFon ima za cilj predstavljanje momka koji svojim uspesima, nagradama, koncertima širom Evrope uspostavlja novi standard, standard koji na nivou ljudske prirode šalje poruku da za snove i cilj koji imamo, nijedna nedaća nije nepremostiva. Dušan Sretović, rođeni Beograđanin, danas otkriva kada je i kako pronašao put do instrumenta sa kojim je odavno u srodstvu, koliko je saobraćajna nesreća koju je doživeo uticala na dalji razvoj njegovog muzičkog usavršavanja.
Gde je danas, i kakvi su planovi za budućnost koja je pred njim?

Na pomenuta pitanja, odgovor daje Dušan!

Za sam početak ovog razgovora, najpre, dobro došao zvanično u portal InterFon, i hvala na izdvojenom vremenu da budeš naš sagovornik kroz priču o tvom životno – muzičkom razvoju. U prvim redovima tvoje biografije jasne su smernice koje ukazuju da si muzičko obrazovanje započeo u svom rodnom gradu, Beogradu. Kako je došlo do prvog kontakta sa instrumentom, i kada je prema tvom sećanju najizražajniji bio trenutak tvoje odluke da ,,uplivaš” u svet klasične muzike?
Hvala na pozivu da budem vaš sagovornik. Verovali ili ne, moj prvi kontakt sa klavirom je bio udarac glavom u isti! Sestra je svirala, ja sam se sapleo i razbio arkadu, tako da se tom prilikom dogodilo i prvo ušivanje. Nisam tačno siguran kada je nastupio momenat odluke, bilo je raznih faza, ali sam od malena osećao da je umetnički put onaj koji treba da pratim, a već sa devet godina sam imao ideju i nacrt mog puta, na kome sam i danas. 

Obrazovanje u nižoj muzičkoj školi odvija se uz velike uspehe koje nižeš već na samom početku tvog muzičkog razvoja. Kako su izgledali nastupi na nekim od prvih takmičenja i kako izlgeda put jednog umetnika ka sticanju samodiscipline koja je naročito poznata i psihološki zanimljiva, kada govorimo o dugotrajnom procesu rada, sedenja za instrumentom?
Pohađao sam muzičku školu Josip Slavenski i bio u klasi divne prof. Maje Vuković. Bilo je mnogo različitih iskustava, borbe sa tremom, a i sa samim sobom na neki način. Bilo je uspona i padova, ali je sve to učinilo da danas budem  to što jesam. Kada govorimo o putu jednog umetnika, i dalje sam na njemu i mislim da se na tom putu ostaje zauvek. Neprekidno se otkrivaju nove stvari i novi načini da se dođe do te discipline. Svakako mislim da je kontinuitet jedan od najbitnijih elemenata. Uz kontinuitet, naravno, rad i ljubav.

Dušan Sretović 2.

O Dušanovom dosadašnjem radu svedoče brojne nagrade i priznanja. Nemoguće je navesti sva takmičenja, koncerte koji su iza njega, a samo neki od njih su: Laureat na takmičenju ,,Josip Slavenski“ u Novom Sadu, kao i nagrada za najbolje izvedeno delo domaćeg autora; Prva nagrada na ,,Memorijalu dr V.Vučković“ (međunarodno takmičenje); Druga nagrada na republičkom takmičenju; Na takmičenju ,,Mihajlo Vukdragović“  Šabac, bio je najbolje plasirani učesnik u svojoj kategoriji kao drugonagrađeni (prva nagrada nije dodeljena); Na međunarodnom takmičenju ,,Isidor Bajić“ Novi Sad,  kvalifikovao se u polufinale; Laureat za srednju školu na takmičenju ,,Josip Slavenski“ u Beogradu; ,,Šopenfest“ , II nagrada; Međunarodno takmičenje  ,,Davorin Jenko“ u Beogradu, prva nagrada. 

Koji trenutak i takmičenje zauvek pamtiš, i po čemu?
Izdvojio bih takmičenje ,,Josip Slavenski u Novom Sadu, gde sam dobio nagradu za najbolje izvedeno delo domaćeg autora, a u pitanju je bio Vasilije Mokranjac. Takođe ,,Mihajlo Vukdragović” u Šapcu gde sam dobio drugu nagradu, prve  nagrade nije bilo pa mi je to naročito ostalo u sećanju. ,,Šopenfest“  je bilo divno iskustvo, ne samo zbog takmičenja već  zbog odjeka, a to je niz koncerata širom Srbije nakon samog takmičenja, što je vrlo specifično. Na samom kraju izdvojio bih takmičenje  ,,Davorin Jenko“, jer me je tamo prvi put čula i zapazila prof. Nataša Veljković, u čijoj klasi danas privodim kraju svoje studije klavira u Beču. 

Laureati, festivali, takmičenja, nastupi u najvećim koncertnim salama Beograda. Ali nije sve bilo tako idilično, tačnije, jeste, sve dok Dušan nije doživeo saobraćajnu nesreću nakon koje je izvršena amputacija njegove leve noge.

Nakon nesreće, mnoge stvari su promenile oblik postojanja u tvom životu, a koliko se u takvom  trenutku zapravo meri prava, iskonska ljubav i odnos prema onome čime se jedan umetnik bavi?
U maju 2007. godine me je udario tramvaj, a nakon toga je usledio dugotrajan oporavak od nesreće koja me je zadesila. Moram da priznam da sam zahvalan, jer sam izgubio levu  nogu, a levi pedal se mnogo manje koristi pri sviranju. Desna noga je bila polomljena na više mesta, ali hvala Bogu ona funkcioniše. Uspeo sam da sačuvam ruke, što je na neki način sudbina. Imao sam tu sreću da sam imao predivne ljude oko sebe: moju porodicu, profesorku klavira Maju Vuković, koji su bili tu za mene i bez kojih ne bih mogao nastaviti dalje. Nisam izgubio ni jednu godinu u toku svog školovanja jer su mi upravo moja profesorka klavira i profesorka solfeđa dolazile kući. Zauvek pamtim trenutak susreta moje majke i profesorke Maje koja je došla u bolnicu i donela upisni list mojoj mami, na šta joj je ona rekla: ,,Pa čekaj, ne znamo ni da Ii će Dušan prohodati?“, a profesorka je samo odgovorila: ,,Samo ti potpiši to.” Jedno beskrajno pozitivno okruženje otvorilo mi je put za dalje. U takvim trenucima, čovek samo može biti zahvalan što je umetnik i što se bavi muzikom, jer je to nepresušan izvor energije, nade, koji reguliše emocije i koji je svakako pomogao mom oporavku.

Nakon što si sagledao situaciju u kojoj možeš ili da odustaneš ili da nastaviš sa svojim muzičkim obrazovanjem i sviranjem, kako je izgledao put ka daljim muzičkim ostvarenjima i kako čitavu situaciju posmatraš danas,  kao odveć zreo, mlad čovek i uspešan pijanista?
Ja sam još pre nesreće, kada sam imao devet godina rekao da ću studirati u Beču kod prof. Nataše Veljković, a nakon toga otići na Univerzitet Džulijard, u Njujork, na šta su mi se ljudi smejali, ali evo me danas, tu gde jesam i sada sam još sigurnniji da je sve moguće. Trudim se i idem svojim putem, videćemo gde će me odvesti, ali je svakako uzbudljivo. Jednom prilikom mi je moja draga prijateljica, Olivera Miljaković, predivna operska diva koja je čitav život nastupala u Bečkoj opera rekla: ,,Ti si već tamo, samo moraš da prošetaš.”

Dušan Sretović 1.

Za sve naše čitaoce koji ne znaju, trenutno se školuješ u Beču, preciznije rečeno, završavaš osnovne akademske studije klavira u klasi prof. Nataše Veljković.
Nedavno si upisao još jedan odsek na Muzičkoj Akademiji u Beču, u pitanju je odsek korepeticije za solo pevače. Član si klavirskog dua ,,Mozartkugeln” , sa kojim ste 2010. godine bili laureat svih kategorija Republičkog takmičenja klavirskih dua, tvoj kolega Nenad Milosavljević  i ti. Šta sledi nakon položenog obimnog ispita za malu diplomu klavirskog odseka, a kakve su namere bavljenja korepeticijom/klavirskom pratnjom pevača u Austriji? Koliko sigurno i u čemu, sebe najviše vidiš?
Nakon diplome nastavljam svoje koncertne studije i počinjem studije sa solo pevačima. Sebe vidim kao raznovrsnog muzičara. Svirao bih, posvetio se jednako solo, ali i kamernoj karijeri. Klavirski duo je nešto što mnogo volim. U Beču sam takođe svirao sa prijateljem (Petar Klasan) i mi smo kao duo Klasan – Sretović održali koncert u kući u kojoj se rodio Franc Šubert. U martu sledeće godine imaćemo priliku da nastupimo u staklenoj sali Musikverein-a u Beču, čemu se naravno veoma radujem. Krajem prošle godine sam sarađivao i sa pijanistom Uglješom Brkljačem, takođe u formi dua, ali u pomalo specifičnim okolnostima. Naime, u pitanju je bio projekat Koncert u mraku, u svetlosti tame“, u čast slepim i slabovidim ljudima u Srbiji. To je svakako jedno od najzanimljivijih iskustava do sada, svirati u potpunom mraku! Najveća želja mi je, naravno, da nastupam sa orkestrima i da se jednog dana na sceni rukujem  sa tobom, Nikolina,  kao što smo odavno prognozirali i zamislili! Takođe, planiram da odem na razmenu studenata u Berlin, upoznajem ljude i jednostavno širim ljubav prema ljudima, muzici i životu. 

Nedavno si boravio u Švajcarskoj, na jednom od mnogobrojnih kurseva koje si do sada posetio.  Podeli sa našim čitaocima nešto više o tvojim utiscima sa pomenutog kursa, i šta u jednom ozbiljnijem kontekstu predstavlja odlazak na masterclass?  Šta sledi nakon toga u tvojoj karijeri i muzičkom usavršavanju?  Kada te Beogradska publika može čuti u tvom rodnom gradu?
Odlazak na Masterklas je nešto prelepo! Naravno, u pitanju je veliki trud, svakodnevni časovi, predavnja, koncert na kraju kursa, ali isto tako i upoznavanje novih ljudi, druženje, zajednička ljubav prema muzici. Za mene je ovaj odlazak u Švajcarsku na neki način od sudbinskog značaja. Dok sam bio u avionu, čitao sam knjigu, „Gertruda“ od Hermana Hesea koji piše o jednom momku, muzičaru, koji je imao nesreću kada je bio mali tako da sada hramlje, sa čime sam se ja naravno, poistovetio jer sam doživeo sličnu situaciju. Čitajući knjigu, naišao sam na rečenicu: „On će ići na Bodensko jezero!“. Ja nisam mogao da verujem,  jer je masterklas na koji sam se zaputio upravo bio na Bodenskom jezeru. Nakon tog predivnog trenutka i predivne nedelje u Utvilu, na jezeru, ispostavilo se da sam ja dobitnik nagrade i da ću sledeće godine svirati sa orkestrom u Konstanci u Nemačkoj,  što je za mene ostvarenje dugogodišnjeg sna. Još uvek ne mogu da verujem i presrećan sam! Koncertu u Beogradu se nadam u toku predstojeće, 2019. godine. 

Za sam kraj, muzičkim umetnicima naročito volim da postavim pitanje o njihovom ličnom dojmu muzike, te ni tebe ovo pitanje neće zaobići. Šta je, i gde se prostire muzika? Koliko traje, i kada je najbolje možemo čuti i razumeti?
Ja ću za kraj, kratko, ali slatko. Muzika je ljubav, a ljubav je sve. Traje večno i čujemo je uvek kada nam govori, a razumemo je, ja mislim, tek nakon pažljivog slušanja, prisećajući se šta je rekla. Svako novo slušanje govori nešto novo, i svako novo sećanje u sebi krije neku novu priču, neku novu istinu.

Izvor fotografija: Lični arhiv sagovornika, Dušan Sretović

Izvor muzike: https://www.youtube.com/ 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *