O Ivu Andriću i Nobelovoj nagradi

Svi znaju ko je Ivo Andrić. Dobio je Nobela za „Na Drini ćuprija“. To je tačno; otprilike. Dobio ga je za čitavo stvaralaštvo.

Ivo Andrić se rodio u Travniku 1892. Nakon što je vrlo mlad ostao bez oca preselio se sa majkom u Višegrad. Počeo je da piše kasnije, kao gimnazijalac kad se bavio poezijom; 1911.  je objavio prvu pesmu: „U sumrak“ u Bosanskoj vili. Nešto kasnije upisuje slovensku književnost u Zagrebu, a studiraće i u Beču i Krakovu. U tom periodu se borio za oslobođenje od Austrougarske i bio strastveni zagovornik jugoslovenstva. Zbog toga je početkom Prvog svetskog rata kao član ,,Mlade Bosne“ postao politički zatvorenik. Skoro godinu dana je bio u zatvoru.

Za to vreme, i kasnije u kućnom pritvoru, pisao je prozne pesme koje je objavio 1918. u zbirci „Ex ponto“. Posle rata se zaposlio kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu gde se upustio u književnu scenu. Družio se sa piscima; između ostalog sa Milošem Crnjanskim i Simom Pandurovićem. Menjao je način pisanja. Do tad je kanalisao osećanja i lične muke u pesme; 1920. se preusmerio na priče i približavao svojstvenom stilu i tematici. Deceniju kasnije piše „Most na Žepi“. Andrićev činovnički položaj je za to vreme izrastao u veliku diplomatsku karijeru. Radio je u konzulatima u Gracu i Trstu, kasnije u Marseju i Parizu. Čak je dve godine bio zamenik ministra inostranih poslova. Najviši položaj mu je bio i poslednji; postao je ministar i jugoslovenski poslanik u Berlinu 1939.

Dve godine kasnije se bezuspešno borio za spas što više zatvorenika u logorima. Nemačke vlasti mu nude put u Švajcarsku ali odbija jer nije mogao da napusti zaposlene iz ambasade i njihove porodice. Uspeva da napusti Nemačku uz određene napore čime završava političku karijeru. Proveo je ostatak rata u Beogradu. Počeo je da piše veće priče. Tad je napisao većinu dela po kojim ga znamo. „Travnička Hronika“, „Na Drini ćuprija“ i „Gospođica“ je završio uzastopce, maltene iste godine krajem rata. Ove knjige će postati poznate kao bosanska trilogija. „Prokleta Avlija“ je izašla kasnije, 1954.

Dodela nagrade

„Ovogodišnja Nobelova nagrada za Književnost je dodeljena jugoslovenskom piscu, Ivu Andriću“,   počeo je Anders Österling, sekretar švedske Akademije, u Stokholmu 1961. „koji važi za pisca naročite sposobnosti u rodnoj državi, i koji pronalazi sve širu publiku kako se njegova dela prevode… Par sati nakon povratka iz Berlina, nemački avioni su bombardovali Beograd. Uprkos povlačenju tokom nemačke okupacije, Andrić je uspeo da preživi i napiše tri izuzetna dela; opšte poznata kao bosanska trilogija.” Anders nastavlja opisima Andrićevog života i stvaralaštva, potom mu uručuje nagradu za “epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje”. Dakle, osvojio je nagradu za sva dela, ne samo “Na Drini ćuprija”, iako se ističe kao remek-delo.

Vredi spomenuti da je 50 godina nakon dodele otkrivena lista kandidata za nagradu na kojoj su se našli između ostalog: Robert Frost, Mihail Šolohov i Dž. R. R. Tolkin, za kog su smatrali da ne piše prozu dovoljno dobro.

Andrić potom drži govor o „državi koja se strmoglavom brzinom, velikim žrtvama i naporima trudi da u svim oblastima, pa i kulturi, nadoknadi sve ono čega je jedinstveno turbulentnom i nasilnom prošlošću uskraćena. Ovom nagradom ste obasjali svetlom književnost baš te države koja se, zahvaljujući mnoštvu novih pisaca i dela, iskreno trudi da doprinese svetskoj književnosti.“ Andrić ističe veliku zahvalnost za nagradu i nastavlja o značaju umetnika u delu govora poznatom kao „O priči i pričanju“: „Na hiljadama jezika, u najraznovrsnijim mestima, iz veka u vek, od priča naših dalekih predaka skupljenih oko vatre do onih naših savremenika što se ovog trenutka štampaju u štamparijama, priča o čovečanstvu je ta koja se veze i koje ljudima nikad nije dosta prepričavati. Način pripovedanja se menja ali priča je uvek ista… Možda, kao legendarna Šeherezada, priča postoji da udalji dželata i produži iluziju života i vremena. Možda je pripovedačev poziv dati glas onim što ga nisu imali ili život oduzeo? Možda pripovedač sebi govori sopstvenu priču? Kao dete u mraku što se bori sa strahom… Zaključno, nadamo se da priča današnjeg pisca neće biti oskrnavljena mržnjom niti zaglušena bukom ubistvenih mašina, nego rođena iz ljubavi i ideja slobodnog i spokojnog uma. Jer pripovedač i njegov rad nemaju svrhu ukoliko ne služe, bar nekako, čoveku i čovečanstvu. To je poenta.“

 

Izvori: http://www.ivoandric.org.rs/биографија https://www.nobelprize.org/prizes/literature/1961/ceremony-speech/  https://www.nobelprize.org/prizes/literature/1961/andric/speech/

Fotografija: http://www.ivoandric.cz/yu/pocetna/14-nobelova-cena-za-literaturu-1961

Napisao Belić Miloš.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *