Don’t ever apologize for the fire in you

„Don’t ever apologize for the fire in you“. Nikako da se setim gde sam pročitala ovu rečenicu. Razbijala glavu dugo, ali ne ide. Ipak, mesecima mi je urezana u sećanju. Nekako zvuči moćno, zar ne? Ne samo da zvuči moćno, već je i sama poruka koju nosi ogromna.

Pretpostavljam da je svako od nas u nekom momentu osetio nezadovoljstvo sobom. Bilo zbog viška kilograma, bubuljica na licu ili zato što Maja toliko bolje radi matematiku. Ili zbog one devojke sa instagrama koja ima tako lepe slike, ili onog momka u teretani koji diže 30kg više na benču. Možda Petar koga si toliko dugo merkala smatra da je preveliki frajer za tebe. Ili te je iskulirala devojka kojoj si se javio i pri tom skupljao hrabrost nedelju dana. I ne samo u takvim situacijama. Živimo u eri interneta i društvenih mreža gde privatnost ne postoji. Upoznati smo sa svakodnevnim životima ljudi koje smo poslednji put videli na hodniku osnovne škole pre kontrolnog iz biologije. I šta vidimo? Ta savršena lica, kola, izlaske, putovanja.

Međutim, ono što uporno zaboravljamo jeste koliko je to iskrivljena stvarnost. Ulepšana, ukrašena emojijima, gifovima, stikerima. Sa puno efekata, blurova, zoomova i hajlajtova.
I onda se često zapitamo: „Zašto moj život nije ovakav? Kako Nikola šeta ovakve ribe svakog vikenda? I kako Anastasija stiže da izlazi ovako često i pri tom bude perfektan student na medicini? A tek ova Jelena koja je toliko zgodna, šta ona radi?“ I tu počinje taj neprekidni ciklus „vidi nju, vidi njega, vidi šta on ima, gde ona ide…“. I ono najvažnije „zašto ja nisam takav/va, zašto ja ne mogu da imam isto to, oni su bolji od mene“. Guess what – nisu bolji.

Oni su samo oni, a ti si ti. Pa šta ako Lena ima lepšu kosu od tebe? Ti imaš svoje prelepe oči boje neba.
Pa šta ako Luka izlazi sa 3 najveće ribe iz Zemuna? Tvoji drugovi su ti upravo ulepšali rođendan svojim iznenađenjem. I šta ako Olja ima dečka već 3 godine? Ti imaš svoju slobodu, više vremena za prijatelje i izlaske, i flert sa onoliko momaka koliko ti srce poželi.

Toliko smo zaokupljeni životima drugih, upoređivanjem sa njihovim događajima, društvima, stvarima, da jako često zaboravimo da cenimo ono što imamo, ljude koji su tu za nas, i, ono najvažnije, jako često zaboravimo da cenimo sebe. Ne možemo postati neko drugi i ne treba. Svako od nas je prelepo i unikatno umetničko delo života. Svako nosi neku svoju priču, ožiljke, nešto što ga je oblikovalo i napravilo od njega to što je danas. U svakom gori neverovatan plamen, samo treba da mu dopustimo da se iskaže.

Da li je ono što te pokreće ples, muzika, taj osećaj dok ti ritam udara u uši, taj osećaj euforije, ili je to čitanje knjige dok sklupčana sediš na fotelji? Ili ti srce lupa pri izlasku na teren dok juriš sa svojim saigračima da postigneš gol? Ili obožavaš reflektore scene i aplauz na kraju predstave? Da li se jednostavno osećaš ispunjeno i srećno dok sediš na kafi sa najboljim prijateljicama i razmenjujete tračeve?

Šta god da je to, otkrij ga i neguj. To je nešto tvoje, tvoj plamen i vatra, nešto što tebe čini tobom. Razlog zbog kojeg si ti ti. I veruj mi, nema ništa lepše od tebe. Od tvog ožiljka iznad obrve, dubokih braon očiju, omiljenih poderanih patika. Tvog iskrivljenog zuba, kovrdžave kose i pegica na licu. Jer jednostavno, oni su ti. A ti si jedina osoba koja te može učiniti srećnim.
Onog momenta kada prihvatiš sebe, sa svim manama, nesavršenostima, tada ćeš se osetiti istinski srećno. Kada otkriješ svoju vatru, svoje pravo ja. Kada ne dopustiš da tuđe mišljenje utiče na tebe, kada se oslobodiš tih društvenih okova koji nam se nameću. Ne moraš biti plava, sa uskim strukom, ne moraš biti napucan i tamnoput. Samo budi ti, to je više nego dovoljno. Zapravo, mnogo je teže biti istinski svoj, nego odigrati ulogu koja nam se nameće. Teže da. Ali mnogo lepše. 

Napisala Kesić Ana.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *