Sreću treba pronaći u neprekidnoj borbi, stvaranju, i mukotrpnom radu koji vodi do trajnog uspeha

Nikolina Kovačević  je diplomirala na odseku za dirigovanje na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi profesora i maestra Bojana Suđića. Muzikom je počela da se bavi još u detinjstvu, a tokom godina je nizala uspehe na brojnim takmičenjima i festivalima, kako u Srbiji tako i u inostranstvu. Posebnu pažnju poklanja tradicionalnoj balkanskoj muzici, te je na ovogodišnjem takmičenju ,,Prvi ton” ponela titulu najboljeg soliste, predstavivši se publici makedonskom pesmom ,,Mnogu merak imam babo”. O dosadašnjim ostvarenjima, planovima za budući rad i stanju muzičke umetnosti u Srbiji, govori za časopis InterFON.

Osim što si dirigent, baviš se pevanjem i sviraš nekoliko instrumenata, uspela si da se afirmišeš u svetu muzike i da izgradiš ozbiljnu karijeru, a tvoje vreme tek predstoji.
Šta te podstiče na takvu svestranost?

Kada je muzika u pitanju, ništa mi ne predstavlja problem. Bavljenje muzikom na profesionalan način, mislim na muzičko obrazovanje, započela sam u svojoj osmoj godini, i od tada, istina, promenila sam mnogo različitih težišta interesovanja u okviru muzike. Učeći da sviram nekoliko instrumenata, pevajući, nisam slutila da će me to u osamnaestoj godini odvesti dirigovanju, ali danas sam srećna i zadovoljna što je izbor bio baš takav. Iz ugla današnje Nikoline, zapravo, sigurna sam da su svi ovi putevi bili neophodni kako bih u mom slučaju, pronašla onaj pravi i jedini.

Posao dirigenta se najčešće smatra muškim zanimanjem. Da li si, kao žensko, nailazila na prepreke u poslu kojim se baviš i kakav je uopšte položaj žena u klasičnoj muzici?

Jedno od pitanja na koje često dajem odgovor, iako, skromno, moram priznati, nisam uspela dostići veliki broj iskustava kako bih relevantno mogla da govorim na ovu temu.
Sve što mogu reći o mom, ličnom iskustvu, jeste da do sada nisam imala ovakav vid prepreka. Verujem da je u mnogome  do toga što sam do sada sarađivala sa izuzetnim ljudima, uglavnom profesionalcima u ovom poslu, ali i onaj deo mlađe populacije (rekla bih, moja generacija), prihvatali su me na veoma lep i profesionalan način. Tako bih volela i da ostane.
Ne mislim da žene ispaštaju na bilo koji način u ovoj, a ni u bilo kojoj drugoj profesiji, jer živimo u vremenu očiglednog feminizma. Nikad veći broj žena na pozicijama direktora, koordinatora, lidera, itd…
Ipak, kako ovaj odgovor u potpunosti ne bi bio demant Vašeg pitanja, istina je da se za poziciju velikog lidera, vođe, kakav mora biti dirigent, često vezuju teoreme o ne/mogućnostima,  sposobnostima žena. Naravno da ne prihvatam takvu vrstu opravdanja, jer toliko fantastičnih žena uspešno predvodi  ansamble širom sveta. Suvišno bi bilo dovoditi u pitanje mogućnosti i umeće ženskih dirigenata.

Poznato je da se greške dešavaju i najboljima. Da li ti se nekada dogodio poslovni neuspeh i kako se nosiš s time?

Kada bih umela samoj sebi da objasnim vrstu neuspeha, ali i uspeha, mogla bih na ovo pitanje odgovoriti na način na koji biste voleli. Uvek me tangira pitanje istog; šta je profesionalni neuspeh, a još više, šta i koga smatramo uspešnim u njegovom poslu?
Činjenica je da su nagrade, priznanja, dostignuća nešto što vas kao ličnost podiže na jedno mesto više na društvenoj i profesionalnoj lestvici.
U ciljevima kojima ja težim, ali i moje kolege, verujem da se uspeh meri kroz broj izazvanih osmeha, svih emocija izuzev ravnodušnosti, a često i suza. Teško je muzici uspostaviti vrednost, kroz bilo koji osnov, samim tim još teže govoriti o neuspehu koji može biti izazvan kada ste joj posvećeni i odani.
Da je bilo neostvarenih ciljeva, neispunjenih želja, zamisli, o da – svakako!
Da je isto tako bilo neostvarenih ličnih dostignuća, i ličnih razočaranja, takođe, bilo je, ali ono u čemu zaista nastojim jeste da to publika, koja odluči da dođe koncert nikada ne prepozna.

Etno muzika je prilično zapostavljen žanr na ovim prostorima, kako si se opredelila za bavljenje baš ovim muzičkim pravcem?

Uvek kažem da je etno muzika pronašla mene, jer zaista je tako i bilo.
Bila sam suviše mala da bih spoznala vrednost  te muzike kakvom je definišem danas.
Genetski kod, osećaj pripadnosti, obeležje, nasleđe… Danas su to neki od sinonima kojima asocijativno opisujem muziku koju izvodim, ali kao dete, intuitivno sam izabrala taj put, i verujem da sam od tog trenutka svoj poziv doživela kao svojevrsnu misiju, put na kom moram da istrajem.
Nepopularnost i neatraktivnost etno muzike, upravo će biti njena najveća vrednost, jer njeno postojanje ne poznaje vreme. Drago mi je, i srećna sam što već sada u mom okruženju postoji toliko mnogo ljudi koji joj se dive i nastoje da je ožive u društvu kakvom živimo danas.
Njena najveća vrednost i lepota, sadržane su upravo u njenoj nameri da nas obrazuje, uzvisi,  oplemeni i podseti na dve najvažnije životne smernice; Ko smo? Odakle smo?

Slika 1Budući da je tvoj rad zapažen i u inostranstvu, nameravaš li da karijeru ubuduće gradiš van granica Srbije?

Volela bih, i smatram da to jeste moj neizbežan put, iz više razloga. Zbog učestalih putovanja u prethodnim godinama, i višemesečnih boravaka na drugim kontinentima, uvidela sam da trenutno, spiritualno pripadam nekoj drugačijoj sredini od one u kojoj sam odrasla.
Mogućnost bavljenja muzikom u Evropi, Americi, bitno se razlikuje od mogućnosti bavljenja istom u Srbiji. Na prethodno pitanje, odlično se nadovezuje činjenica da se svuda u svetu nacionalno obeležje veoma poštuje, i poizcionira na visok stupanj vrednosti, zbog čega bih naročito volela da svoj rad i doživljaj obimne tradicije Srbije, i čitavog Balkana predstavim ostatku sveta.
To me, naravno, veoma brzo očekuje!

Kako procenjuješ stanje kulture u Srbiji, da li mladi muzičari imaju potrebne uslove za razvoj svog talenta i mogu li umetnici u savremeno doba opstati na Balkanu?

Moram priznati da pojedini ljudi zameraju kada umetnici govore na temu stanja kulture u Srbiji, najviše iz ,,opravdanog” straha prema sistemu. Kultura je uvek u sprezi sa politikom, a mladi, ali i stariji umetnici se uglavnom plaše da komentarišu odnos takve sprege u svojoj zemlji.
Ne mislim da je rešenje ćutati, ali isto tako logikom razuma zaključujem da i ovaj bezdan mora okončati. Enigma okončanja ove nepremostivo loše situacije, bez imalo podsticaja za stvaranje,  je nešto što zastrašuje umetnike, jer smo i mi uplašeni vremenom, postignućima, i rokovima za ostavljanje nasleđa, kome?
Zemlji koja ne pruža podršku kreativno stvaralačkoj industriciji talentovanih.
Dobro je postavljeno pitanje, jer nije samo Srbija u problemu  zapostavljanja, nepružanja podrške, nedostatku sluha za kulturu i umetnost, u problemu je čitav Balkan, što se najbolje može osetiti kroz razmenu iskustava koju poseduju narodi okolnih zemalja.
Čini se da ovakav tretman svega kvalitetnog još uvek nije prstima dodirnuo ,,dno mulja“, ali umetnici su odavno izgubili dostojan prag tolerancije i strpljenja. Iluzija da umetničko stvaralaštvo doživljava svoju naplatu na drugačiji, opravdano zakasneli način u odnosu na ostale profesije, je odavno postao prihvatljiv sindrom na Balkanu, ali ne i u ostatku čitavog sveta.

Do sada si nastupala sa eminentnim izvođačima, a samo neki od njih su Dragoljub Đuričić, Sanja Ilić i Balkanika, Miško Plavi, Igor Malešević, Vasil Hadžimanov, nizala si uspehe na brojnim takmičenjima i učestvovala na festivalima.
Ipak, šta ti smatraš svojim najvećim dosadašnjim uspehom?

Sigurno je bilo mnogo trenutaka u kojima sam pomislila da sam dodirnula željenu zvezdu, ili pak pomerila prag svojih mogućnosti, neki od tih trenutaka su zaista bili realno proživljeni nakon, recimo, velikih koncerata u velikoj sali Kolarca, pobedom na audiciji za izbor glavnog vokala grupe ,,Sanja Ilić & Balkanika“,  nastupom na ovogodišnjem internacionalnom džez festivalu
,,Nišville 2018“, na kraju krajeva, pobedom i osvajanjem titule pobednika državnog takmičenja
,,Prvi ton“ u kategoriji etno, tradicionalne muzike.
Takvi momenti su dragoceni, i jedan prijatelj mi je mudro savetovao da nikada ne zaboravim kako izgleda taj osećaj.
Ono što bih savetovala svima, pa i sebi, jeste da nas taj osećaj ne drži dugo, i da nas ne zavara u svojoj nameri lepote ostvarenja i trenutnog uspeha.
Očaranja su divna stvar, i nivo spoznaje koji nije lako dostići. Samokritičnost je dobra, ali opasna kada preraste u sopstvenu osudu. Vodim se time da je veština pronaći balans oba pomenuta stanja, ali pre svega, sreću treba pronaći u neprekidnoj borbi, stvaranju, i mukotrpnom radu koji jedino, ali i sigurno vodi do trajnog uspeha i lične sreće!

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *